Прети ли домино ефекат

Да ли су недавне балканске ратове узроковали политичари који су лагали новинаре а онда поверовали у оно што су прочитали у новинама? Или, да ли балкански народи, заправо, заслужују једни друге? Недељник „Њујорк обзервер”, лист чији је власник Џаред Кушнер, уједно зет и саветник Доналда Трампа, предлаже исцртавање нових граница на Балкану. „Хрватска и Србија да поделе БиХ, треба дозволити Косову да се уједини с Албанијом, Србија би требала да добије север Косова, а Косово Прешевску долину, српски манастири би добили екстериторијалност и били би стављени под заштиту УН, Запад мора да исправи своје грешке у југоисточној Европи, пре него што то учини Русија.”

Колико је ово само чланак у новинама, а колико нека врста опипавања пулса балканских политичара, али и јавности, тешко је сада закључити. Можда су неки у Америци коначно схватили поуке вијетнамског рата: никада се не мешај у туђи грађански сукоб. Можда су неки у Вашингтону коначно закључили да је време да престану да лажу и верују у своје лажи, да је крај самозаваравања? Јер, Срби и Албанци се на Косову толико мрзе да је илузија да могу срећно да живе у било којој врсти мултиетничке заједнице. Мрзе једни друге, али живе једни поред других стално на ивици експлозије. Косово није место на којем може да се експериментише са вишекултуралошћу. Причати о стабилном, мултиетничком Косову исто је што и „врућ лед”, или „сува вода”. Признавањем независности Косова од стране Запада имамо сада две Албаније, првобитну и нову Албанију на Косову. Иако Албанци нису показали способност за управљање једном, а камоли са две државе.

Када је БиХ у питању, политички она не постоји, постоје само партије, тако да је ту политика виртуелна забава. У БиХ владају странци с полуколонијалним привилегијама. Испод те доминације је неспособна лојална политичка елита која нема власт ни у БиХ, па ни у друштву. Заправо, нико нема визију будуће БиХ, Срби и Хрвати неће да се врате у унитарну БиХ, Бошњаци желе очување БиХ и њену унитаризацију, при чему све што раде у јавном животу иде за тим да се нагласе разлике, верске, језичке и националне. Желе заједничку државу са Србима и Хрватима у времену када у целој БиХ нема ни заједничке историје, па чак ни заједничких школа. Резултат етничког чишћења на свим странама.

И коначно, Македонија, може ли она остати мултиетничка поред оваквог Косова? Је ли Македонија држава, или нација? На „македонско питање” свако на Балкану има свој одговор. Неки Срби виде Македонце као јужне Србе, за Бугаре су они западни Бугари, за Грке хеленска мањина која говори словенски језик, а Албанија види себе као силу заштитницу Албанаца који живе у Македонији, али и као заштитницу свих Албанаца на Балкану. Србија је признала Македонију и македонску нацију, Бугари су признали само државу, али не и нацију, Грци су признали државу под именом „Бивша југословенска република Македонија”, али нису признали и македонску нацију.

Албанци у Македонији су се још 1992. на илегалном референдуму изјаснили за аутономију западне Македоније и сваки пут када дође до кризе прете државном врху и Македонцима да ће активирати одлуке референдума и поставити физичку границу између Скопља и Тетова. Физичку поделу Македоније, која је као рефлексија косовских догађаја почела 2000. године, спречио је тада Запад приморавши све актере у кризи да средином 2001. потпишу оквирни Охридски споразум којим се на неки начин гарантује унитарност државе и изградња мултиетничке заједнице.

Најновији догађаји у Македонији показују да је одрживост мултиетничке државе врло тешка у условима када су ратни бубњеви екстремних Албанаца, углавном косовских ђака и досељеника са Косова, дакле када су бубњеви за кантонизацију Македоније врло гласни. Кантонизација је само прва фаза поделе Македоније.

У ствари, Македонија је касно стигла на историјску сцену, она је због тога данас угрожена и споља и изнутра. Да би успела да формира свој национални идентитет, неопходне су јој, као и другима, престижне историјске референце. За македонску државу име и историјска симболика коју оно носи представља једину шансу. Македонци себи не могу да приуште ни најмањи уступак када је у питању назив државе, изглед заставе, или садржај химне. Без тога немају идентитет.

Садашња национална структура на Балкану релативно је нова, самим тим и национални идентитети још увек представљају слабу тачку. То је и главни разлог геополитичке нестабилности и политичких проблема у региону. Државе које су у стању да створе јак национални идентитет имају привилеговану позицију. Тајна успеха Грчке на том плану била је и остаће неокласични мит.

Балкан, а посебно његов југ, улази у опасну фазу. Запад је раније интервенисао, бомбардовао, финансирао. Па опет ништа. Албанско питање и даље представља главну опасност, то је бомба с одложеним дејством. Јер, догађаји у Македонији прете домино ефектом...