Емануел Макрон нови председник Француске

То су углав­ном гла­са­чи ле­ви­чар­ског кан­ди­да­та Жан-Ли­ка Ме­лен­шо­на и де­сни­ча­ра Фран­соа Фи­јо­на, ис­па­лих у пр­вом кру­гу.

Пра­во гла­са има­ло је 47 ми­ли­о­на Фран­цу­за ко­ји су би­ра­ли под при­ти­ском да гла­са­ју не са­мо за сво­ју већ и за бу­дућ­ност Евро­пе. Ма­рин ле Пен, ко­ја је тре­нут­но на­пу­сти­ла ме­сто ли­де­ра де­сни­чар­ске стран­ке На­ци­о­нал­ни фронт, обе­ћа­ва­ла је из­ла­зак из евро­зо­не и ре­фе­рен­дум о из­ла­ску из ЕУ, док је Ма­крон по­др­жа­вао бри­сел­ски клуб у ко­јем је Фран­цу­ска јед­на од кључ­них зе­ма­ља.

Иако је Ма­кро­ну у да­ни­ма пред из­бо­ре прог­но­зи­ра­но 60 од­сто осво­је­них гла­со­ва, што би тре­ба­ло да је ко­мот­на ве­ћи­на, свет је, ипак, до по­след­њег тре­нут­ка с нер­во­зом пра­тио де­ша­ва у Пе­тој ре­пу­бли­ци. Не­ки су под­се­ћа­ли да је и у но­вем­бру на аме­рич­ким пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма прог­но­зи­ра­на си­гур­на по­бе­да Хи­ла­ри Клин­тон да би, на за­пре­па­шће­ње свет­ске јав­но­сти, био иза­бран До­налд Трамп.

Европ­ски и аме­рич­ки ме­ди­ји углав­ном су о фран­цу­ским из­бо­ри­ма из­ве­шта­ва­ли као о да­ну ко­ји од­лу­чу­је суд­би­ну ЕУ. У слу­ча­ју по­бе­де Ма­рин ле Пен, пред­ви­ђа­ни су сла­бље­ње бри­сел­ског клу­ба и по­че­так рас­ту­ра­ња са­ве­за. То би зна­чи­ло да је Фран­цу­ска, по­сле Бри­та­ни­је, већ дру­га кључ­на чла­ни­ца ко­ја за­у­зи­ма евро­скеп­тич­ни курс. Ако би не­ка­да­шња адво­ка­ти­ца и чла­ни­ца по­зна­те по­ли­тич­ке по­ро­ди­це по­бе­ди­ла, прог­но­зи­ра­ли су ме­ди­ји и ана­ли­ти­ча­ри, по­твр­ди­ло би се да по­пу­ли­зам ни­је са­мо тре­нут­на мо­да већ јак по­ли­тич­ки та­лас ко­ји уда­ра у мејнстрим по­ли­ти­ча­ре и кру­ни по­ли­ти­ку ли­бе­рал­них де­мо­кра­ти­ја. Тај та­лас је про­шле го­ди­не иза­звао по­ли­тич­ки цу­на­ми по­сле брег­зи­та и до­ла­ска До­нал­да Трам­па на кор­ми­ло Аме­ри­ке. Ли­бе­ра­ле је ја­ко бри­ну­ла и ње­на ан­ти­и­ми­грант­ска ре­то­ри­ка за ко­ју су се пла­ши­ли да ће иза­зва­ти ксе­но­фо­би­ју, ра­си­зам и за­тва­ра­ње гра­ни­ца. Иако је из­ба­ци­ла оца Жан-Ма­ри ле Пе­на из На­ци­о­нал­ног фрон­та због по­ри­ца­ња хо­ло­ка­у­ста, у стран­ци је ипак за­др­жа­ла и по­је­ди­не ан­ти­се­ми­те, иако се она лич­но не по­ве­зу­је са ан­ти­се­ми­ти­змом.

Ма­рин ле Пен је обе­ћа­ва­ла да ће под ње­ном ди­ри­гент­ском па­ли­цом Фран­цу­зи пре­у­зе­ти власт у соп­стве­ној др­жа­ви и по­ста­ти гра­ђа­ни нај­ви­шег ре­да, док је за са­да­шње ста­ње твр­ди­ла да је нео­др­жи­во јер ми­гран­ти ис­ко­ри­шћа­ва­ју со­ци­јал­не бе­не­фи­ци­је и при­кри­ва­ју ра­ди­ка­ле у соп­стве­ним ре­до­ви­ма. По­сто­јао је и страх да би ула­зак Ма­рин ле Пен у Је­ли­сеј­ску па­ла­ту мо­гао да под­стак­не до­бар из­бор­ни ре­зул­тат не­мач­ких екс­трем­них де­сни­ча­ра Ал­тер­на­ти­ве за Не­мач­ку на из­бо­ри­ма ка­сни­је ове го­ди­не и та­ко де­ста­би­ли­зу­је по­ли­ти­ку кључ­не европ­ске пре­сто­ни­це, Бер­ли­на.

С Ма­кро­ном на че­лу Је­ли­се­ја Евро­па би мо­гла да одах­не, оце­њи­ва­ли су ко­мен­та­то­ри, јер је он за­го­вор­ник про­е­вроп­ске по­ли­ти­ке, Се­вер­но­а­тлант­ске али­јан­се, гло­ба­ли­зо­ва­не еко­но­ми­је и свих оних вред­но­сти оли­че­них у за­пад­ној по­ли­ти­ци у по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. Мно­ги су пред­ви­ђа­ли да ће тр­жи­шта ши­ром све­та по­зи­тив­но ре­а­го­ва­ти у слу­ча­ју Ма­кро­но­ве по­бе­де јер би то зна­чи­ло пред­ви­ди­ву по­ли­ти­ку пе­те свет­ске еко­но­ми­је и дру­ге еко­но­ми­је евро­зо­не. Оно што је ја­сно, оце­нио је шпан­ски „Па­ис”, је­сте да опа­сност од Ма­рин ле Пен не би не­ста­ла с ње­ним по­ра­зом. Не би не­ста­ли про­бле­ми због ко­јих је то­ли­ко мно­го љу­ди гла­са­ло за њу: страх од те­ро­ри­зма и гу­бит­ка по­сла, сла­ба аси­ми­ла­ци­ја му­сли­ман­ских ими­гра­на­та, не­за­до­вољ­ство бри­сел­ском би­ро­кра­ти­јом. Зе­мља је у очи­глед­ној еко­ном­ској и дру­штве­ној кри­зи чим се та­ко ве­ли­ки број љу­ди окре­нуо екс­трем­ним кан­ди­да­ти­ма по­пут Ма­рин ле Пен.

Би­о­гра­фи­је и лич­но­сти кан­ди­да­та де­таљ­но су ана­ли­зи­ра­ни. За Ма­рин ле Пен се оце­њи­ва­ло да ће, ма ко­ји ре­зул­тат по­сти­гла у дру­гом кру­гу, она у сва­ком слу­ча­ју има­ти раз­ло­га за за­до­вољ­ство. На­те­ра­ла је љу­де да је узму за озбиљ­но, по­твр­див­ши да је по­ли­тич­ка сна­га с ко­јом ће Фран­цу­ска и Евро­па мо­ра­ти да ра­чу­на­ју.

Ка­да је реч о Ма­кро­ну, бив­шем ин­ве­сти­ци­о­ном бан­ка­ру и ми­ни­стру еко­но­ми­је, за ње­га се ис­ти­ца­ло да би с 39 го­ди­на био нај­мла­ђи пред­сед­ник Пе­те ре­пу­бли­ке. Из­бо­ри су у том сми­слу сва­ка­ко исто­риј­ски – зе­мља би до­би­ла или пр­ву пред­сед­ни­цу или пр­вог та­ко мла­дог пред­сед­ни­ка. Ја­сно је да он ни­је имао стр­пље­ња да уђе у озбиљ­ни­је го­ди­не или сти­че ис­ку­ство на ни­жим из­бор­ним по­зи­ци­ја­ма да би за­пу­цао на нај­ви­ше ме­сто у др­жа­ви. Ушао је у тр­ку а да ни­ка­да ни­је био на из­бор­ној по­зи­ци­ји и без по­др­шке не­ке ве­ли­ке пар­ти­је. По­ре­де га с ге­не­ра­ци­јом ко­ја је за­вла­да­ла Си­ли­ци­јум­ском до­ли­ном, ко­јој ни­је тре­бао ве­ли­ки ка­пи­тал да би по­кре­ну­ла би­знис. Та­ко је и он без ве­ли­ког по­ли­тич­ког ка­пи­та­ла офор­мио свој по­ли­тич­ки старт ап, од­но­сно по­крет ко­ји је из­нео кам­па­њу без фор­мал­не по­др­шке вла­да­ју­ћих со­ци­ја­ли­ста у чи­јој је вла­ди Ма­крон био ми­ни­стар еко­но­ми­је.

Ови из­бо­ри ни­су крај иза­зо­ва за но­вог пред­сед­ни­ка. Да би ефи­ка­сно вла­дао, мо­ра­ће да осво­ји ср­ца но­ве скуп­штин­ске ве­ћи­не ко­ја ће се фор­ми­ра­ти по­сле пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра у ју­ну. Ко­ха­би­та­ци­ја, у ко­јој пред­сед­ник до­ла­зи из јед­не, а пре­ми­јер из дру­ге стран­ке, ума­њу­је шан­се за ис­пу­ње­ње пред­из­бор­них обе­ћа­ња. 

На пи­та­ње ка­ко ће Ма­крон та­ко млад мо­ћи да вла­да је­дан ње­гов при­ја­тељ је ка­зао: „Пре­ви­ше млад? Али, нај­ве­ћи свет­ски осва­ја­чи би­ли су три­де­се­то­го­ди­шња­ци”.