Српски или хрватски – није важно

– Одсеци јужне славистике у Немачкој немају национални, већ компаративни приступ југоисточној Европи, без обзира на то ради ли се о култури, књижевности, језику, политици, обичајима. Тако смо и ми у Халеу усмерени на интегративно изучавање језика и без обзира из које средине долазе наше лекторке и лектори, они студентима предају све варијанте заједничког језика, јер наши студенти треба да буду оспособљени да читају и анализирају како Петра Хекторовића,

тако и Његоша и Дубравку Угрешић и Владимира Арсенијевића и Мака Диздара – истиче Ангела Рихтер, која додаје и то да је питање лектората српске варијанте „некадашњег” заједничког језика у Немачкој, а можда и другде, неодвојиво повезано са другим варијантама истог језика, па и са другим језицима попут македонског и словеначког.

– Баш наша независна позиција „са стране” нам омогућава да не зависимо ни од једне националне филологије и да не потенцирамо ниједну поједину националну филологију. Наша независна позиција нам омогућава и да организујемо сусрете и конференције на којима учествују и оне научнице и научници који у матичним земљама немају увек доследну званичну подршку. Политике и политичари пролазе, а култура, језик и научна достигнућа остају. Такви сусрети и конференције су и прилика да се на њима сусретну људи из различитих средина и почесто људи различитих и дијаметрално супротних идеолошких смерова, а да ипак смирено дискутују о свему – каже наша саговорница.

По њеним речима неки студенти се током основних студија више фокусирају на српску варијанту и српску културу, долазе у Београд и Нови Сад у оквиру студентске размене, а током својих мастер студија посвећују се компаративним анализама и бораве у Сарајеву, Загребу или Сплиту...

Када је реч о запошљавању лектора, проф. др Рихтер објашњава да је у Саксонији – Aнхалт законом регулисано да лектори имају стално радно место, како би био осигуран континуитет наставе, што гарантује извесну стабилност наставе.

– Наша претходна лекторка овде у Халеу била је из Сарајева, наш садашњи лектор је из Београда, а одакле ће бити наши будући лектор, то нико не зна и на крају и није важно. У том смислу стање би се најбоље могло унапредити тиме што би матичне земље напустиле национални кључ, чиме више не би ни постојало то ваше „вођство” лектора за хрватски и бошњачки језик. Јер, као што ни ми у Халеу не дајемо предност ни једној варијанти, већ наш лектор полазећи од своје варијанте предаје и све остале, тако мислим да ни на једном немачком универзитету немате привилегију искључивости поједине националне филологије – приметила је Ангела Рихтер. Она матичним државама, које суфинансирају лекторе, предлаже практичну подршку: у уџбеницима за различите степене учења језика у штампаном и електронском формату, помоћ у информацијама о најновијим издањима књига и часописа меродавним за одређени предмет, упознавању српске културе са одговарајућим порталом на коме је на једном месту могуће пронаћи све потребне информације...

Професорка Ангела Рихтер била је ментор докторског рада Драгане Грбић на Филолошком факултету у Београду, посвећеног Доситеју Обрадовићу. Драгана Грбић је однедавно и лектор за српски језик на Институту за славистику Универзитета у Келну, где ће од зимског семестра 2017/2018. бити могуће да се у оквиру дипломских студија изаберу наш језик и култура чак и као главни предмет.

– Овакав статус су до сада имали углавном руски и пољски. Ово је важна новина за нас с обзиром на чињеницу да је ово заиста ретка могућност, јер се јужна славистика у Немачкој као главни предмет не може свуда студирати. Што се интересовања студената за филологију тиче, рекла бих да је општа тенденција у западној Европи да славистика и њој сличне филологије остају у сенци иза других „профитабилнијих” језика попут арапског, кинеског, јапанског или шпанског – каже Драгана Грбић.

По њеним речима, у поређењу са другим словенским земљама, Србија не пружа организовану подршку у учењу српског језика, када је реч о стипендирању студената из иностранства за учење језика у летњим и зимским школама, слању часописа и стручних књига и белетристике славистичким катедрама, итд. Ипак, постоји помоћ лекторима захваљујући Међународном славистичком центру при Филолошком факултету у Београду, Азбукума и Летње школе Универзитета у Новом Саду, где студенти из иностранства могу да добију прилику да уз стипендију проведу месец дана у Србији, учећи српски.

Како напомиње Драгана Грбић, срећна околност је да је од прошле године Центар за српски као страни језик при Филолошком факултету у Београду основао мастер студије баш за српски као страни језик, што је дугорочно гледано врло важно.

Иначе, Драгана Грбић основала је и водила међународну преводилачку радионицу, од 2012. до 2016, за усавршавање студената који заврше српски као страни језик. Та преводилачка радионица у заједничкој реализацији Института за књижевност и уметност из Београда, Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице и Музеја језика и писма из Тршића окупила је у свом петогодишњем трајању 53 студента са 18 универзитета из 10 европских земаља.