Српска историја у стаклу

Са те две адресе ове уметнине пошле су пут свих континената да сведоче о томе како је нешто што је пре петнаестак година настало из доколице прерасло у ризницу уметничке вредности и животни позив.

Марковић на стаклу ради и иконе, по византијским канонима. Инспирацију, каже, налази у српској историји, понајвише средњовековној. О томе сведоче мотиви на уметнинама, као што су новчић из доба деспота Стефана Лазаревића, делови „Мирослављевог јеванђеља” и Душановог законика, грб династије Немањић, комплекс манастира Хиландар... Има и оних који припадају другим епохама – од реплика мозаика из Медијане, Христовог монограма и текста Хипократове заклетве, до прве стране Сретењског устава, круне краља Петра Првог Карађорђевића, Албанске споменице, наличја џепног сата династије Обреновић, споменика „Победник”, кованице динара из 1890. године... Ту је и отисак Београдског четворојеванђеља – прве књиге штампане у Београду давне 1552. године.

„То четворојеванђеље издато је 28. августа, на дан кад је рођендан патријарха Иринеја и један мој пријатељ због тога је поглавару Српске православне цркве поклонио овај рад”, одаје Марковић.

И многи други даривали су предмете које праве Љуба и његов тим.

„Томислав Николић је у свом председничком мандату поклонио Мирослављево јеванђеље Српској кући на Крфу. Такође, док је био министар правде, Никола Селаковић је својим колегама из Европе при билатералним сусретима поклањао текст Душановог законика. Тениски савез Србије често купује ове предмете. Један од њих, с мотивом круне, добила је од ТСС-а на поклон Јелена Јанковић, а селектору Богдану Обрадовићу савез је подарио Хиландарску повељу”, каже Марковић.

Све је почело као хоби, почетком двехиљадитих, кад је Љуби, тада запосленом у штампарији у Нишу, у госте дошао пријатељ, наш човек из Канаде. Кад је пожелео да назад, преко Атлантика, понесе нешто за успомену, с Марковићем се упустио у потрагу за сувенирима.

„Обишли смо читав град и нисмо нашли ништа што би било леп поклон. Онда сам се сетио да је Иван Вучковић, бивши нишки градоначелник, својевремено цртао ведуте. То су графике, односно цртежи с реалистичним призорима кућа и делова града који захтевају поштовање фактографије при цртању. Рецимо, Варшава је после Другог светског рата обновљена и на основу преживелих ведута два италијанска мајстора који су у предратном периоду стварали у том граду. Вучковић је такве графике радио за Ниш и доспели смо до њих”, каже Љуба.

Ту се прича рачва на два „хепиенда”: Љубин пријатељ је добио ведуте за успомену, а Марковић је открио нову пасију.

„Сетио сам се чика Јоце Ћирића, доктора наука који је фантастично познавао Ниш и за сваку кућу имао причу. Он је такође лепо цртао и то фломастерима, које би, кад се истроше, умакао у туш. Купио сам од њега пет цртежа и почео да штампам календаре с мотивима Ниша”, прича Љуба.

Те календаре је радио наредних десет година, а Музеј Новог Сада три пута их је уврстио у каталог најлепших таквих публикација у Србији. За то време стваралачки нерв нашег саговорника није мировао, па је на сваке две године ширио делокруг. Почео је најпре да се бави штампом на подметачима и сличним предметима, а затим и ецовањем – кад се нешто одштампа на сито и потом се тај мотив хемијски издуби на месингу.

„Бавио сам се и теракотом у вајарском отиску, дуборезима у дрвету, ливењем привезака... А онда сам стигао и до радова на стаклу. Ту се примењују комбиноване технике, а свим предметима насталим на тај начин заједничко је да су чист ручни рад”, наводи Марковић.

Овде није крај приче, јер неуморни Љуба планира ускоро да пређе на следећу степеницу: штампу на свили.