Колико вреди оно што је џабе

Питање изградње бројних и неопходних садржаја на Лозном калему по ко зна који пут је поново покренуто и овог јуна, али је опет неизвесно да ли ће се нешто у овом комплексу радити и, посебно, како, јер се наметнула дилема колике ће и какве користи имати град Ниш и Нишка Бања за свој даљи развој и спас од пропадања.

После 2000. године на сва звона најављивана је изградња највећег аква-парка у Србији, врхунских хотела, ресторана, шопинг центара и спортско-рекреативних садржаја по моделу најмодернијих комплекса на западу Европе и широм света. Очекивано је и запошљавање стотина радника. Али, осим што је Лозни калем редовно коришћен и (зло)употребљаван од политичара током свих претходних изборних кампања или да би промовисали себе сликајући се са домаћим „пословним партнерима” и обилазећи локацију, ништа није учињено. Јер, одмах потом „инвеститори” су одлазили да се више никада не појаве у Нишу. Остајале су само, за архиву, фотографије и снимци актуелних нишких функционера са лажним инвеститорима.

Изузимајући квалитетан потез актуелног руководства Ниша и споразум који је уз посредовање Министарства привреде и Владе Србије недавно склопљен – за изградњу фабрике компаније ИМИ (Integrated Micro-Electronics, Inc) са Филипина, која је већ купила четвртину локације Лозни калем – све остало, а највише оно везано за туризам, рекреацију и спорт, било је обична пропагандна „магла”.

Крајем претходне седмице на предлог Градског већа Скупштина града Ниша усвојила је одлуку „да се огласи продаја локације Лозни калем”, као подршку ономе што је иницирао КЛЕР (Канцеларије за локални економски развој) – „да почетна цена на огласу за продају буде нула динара”. Једноставно речено, биће расписана лицитација и ко жели да купи, може учествовати на надметању.

Објашњење за почетну цену од нула динара гласи да је „боље некоме дати и испод тржишне цене да гради, него да локација стоји неискоришћена и зараста у коров, а да за то време млади из Ниша одлазе у околне градове”, као и „да ће користи бити од прихода, наплате порезе и запошљавања”.

Нешто слично и овако парадоксално није се још догодило у Србији и понуда продаје са почетном ценом од „нула динара” с разлогом је изазвала изненађење, негативна реаговања, критике и осуду. Постављено је и питање зашто државни и локални органи, попут пореских, нису проценили вредност и одредили почетну цену, па да се тек после тога иде на тендер.

Нико не спори да је оваква одлука покушај да се што пре реши проблем око Лозног калема, али има отворених сумњи да се отворено све гура „на воденицу” некога који је већ „виђен” као потенцијални инвеститор. Или је можда „виђен” купац спреман да као препродавац заради од неког страног инвеститора…

Какве ће онда користи Ниш и Нишка Бања имати од тога? И да ли се све враћа у средину претходне и на почетак ове деценије, када су, ипак, због тога што су претходна руководства Ниша у неколико наврата схватила шта се све крије „испод жита” успела да спрече и покушаје управо овакве варијанте отуђења градске имовине?