Жене обнављају задругарство

Планинско село би опет у задруге, поручивали су сточари и ратари ужичког краја са Зимске школе за пољопривреднике која се последњих зима, кад сеоски послови мирују, одржавала у Пожеги. Овако уситњени не можемо напред, у јакој целини и нејаки појединци ће напредовати, казивао је овдашњи сточар Миодраг Станојчић подржан од стотинак окупљених пољопривредника. Извештавали смо тада да је готово сваки сељак говорник у овој јединственој школи предлагао оживљавање задруга као шансу за посустало брдско село, које млади напуштају.

Већа конкурентност

Недавно је у извештају Регионалне привредне коморе Ужице о стању у задругама Невена Деспотовић дала препоруке шта чинити: „Постати јак у условима отвореног тржишта, где је присутан утицај јаких а изостају мали произвођачи, могуће је само уз међусобно повезивање и организовање у модерне задруге и удружења. Задружне организације омогућавају побољшање конкурентности и економских резултата, у пласману малих и тржишно непрепознатљивих вишкова производа“.

Иако је дуга традиција задругарства у овом крају, период пустошења и пропадања задружних организација оставио је невоље селима и произвођачима. Тек у последњих неколико година, помало стидљиво, почело је оснивање појединих задруга. Сада их ради неколико: Благаја, Здравчица, Јежевица, Воћна долина, Јединство из Латвице...

Пажњу јавности привукла је женска задруга „Здравчица“ из Ужица. Окупила је двадесетак задругарки, које се баве гајењем, прерадом и продајом воћа и поврћа, у ужичким селима. „Здравчица“ им је помогла да оснују нове или прошире постојеће засаде, дала опрему, саднице, откуп рода. – Преко ове задруге сам добила донацију за засаде култивисане јагоде, коју производим на пет ари. Лепо је јагода родила, надам се заради. Задругарство нам је потребно, оно је спона између државе и произвођача, уз задруге се осећамо сигурније – каже нам задругарка Гордана Перишић из Волујца код Ужица.

Удружење прераста у задругу

Женска иницијатива је још видљивија у Прибоју. Тамо је искораке направило Удружење жена „Сачувајмо село“. Са неколико успешно изведених пројеката постигло се да домаћице и мајке у селима развију производњу на својим имањима: педесетак њих већ успешно производе парадајз, јагоде, малине и друго, праве слатко, џем, удружене то продају. Помогла је Делта фондација дарујући им 14 пластеника, 12 копачица, расад, стручну помоћ. Ове жене су направиле значајне кораке у својој мисији да сачувају прибојско село.

„Правимо амбијент да млади одавде не одлазе да раде као грађевинци по градовима већ остану и буду домаћини на својим имањима“, каже председница тог удружења Малина Станојевић.– Намеравамо сада да удружење прерасте у задругу. Да организовано кренемо у прераду здравих плодова које производимо, јер се боље исплати продавати прерађено него у свежем стању. Потребна су нам средства да уложимо у простор и његову адаптацију, у опрему и друго. Зато поздрављамо ову намеру државе да подржи оснивање задруга, надамо се да ће и нама помоћи – истиче Малина.

Удружена помоћ малинарима

И малинарима овог краја, који су ових дана у мукама због ниске откупне цене тог воћа, задружно организовање би такође користило. То сматра ариљски малинар Деско Стојковић, четири деценије у овом послу, сада и секретар Асоцијације малинара Србије. По њему, оживљавање задругарства може да помогне малинарима који се током сваке бербе договарају о откупној цени, препуштени су вољи извозника и откупљивача, па због тога никад не знају како ће проћи у тој производњи. Деско са сетом присећа времена кад је ариљска земљорадничка задруга била ослонац пољопривреде овог краја. – Та задруга, коју су створили наши очеви и дедови, била је најјача, са 1.000 вагона капацитета. Док је она успешно радила не само да је цена малине била добра и стабилна, већ је задруга у пролеће помагала хиљадама својих коопераната: обезбеђивала механизацију, потребну хемију, кредите. Неко је, међутим, хтео да она пропадне, гурнута је у дугове и стечај, па је тек недавно продато оно што је остало. Не знам да ли та задруга поново може постати ослонац пољопривреде, с тим што наше интересе неко мора да заштити – напомиње Стојковић.

Недавно се о задругама и њиховом значају повела реч и на скупу о селу одржаном у Музеју „Старо село“ у Сирогојну у организацији САНУ. Наглашен је пример Сирогојна које је успешна задруга за неколико деценија од беспутног и заосталог уздигла до светски познатог. – Из задруге у Сирогојну изникло је предузеће за експлоатацију камена са 200 запослених, Задруга плетиља са 80 стално запослених и више од 2.000 жена коопераната, конфекција са 200 радника, фабрика душека и јоргана са 50 радника... Задруга плетиља изградила је библиотеку-галерију и иницирала градњу Музеја „Старо село“ – набројала је том приликом етнолог Боса Росић, рекавши да су џемпери из Сирогојна одавде прво освојили свет, а онда је свет почео да долази у овај музеј.