Чувари напуштених поља

„Насликати слике за неколико изопачених сладокусаца није никакав славан посао. Да ли би слика могла да се свиђа „и попу и ковачу”? Наше сликарске авантуре често се завршавају тиме, што од те, толико презиране публике, тражимо да баш она пред нашим ноншалантно постављеним загонеткама мобилише сав свој емотивни и интелектуални фонд и свет асоцијација…”. Овако је говорио уметник Раденко Мишевић (1920-1995), а ове речи забележене су у луксузној монографији посвећеној његовој слојевитој стваралачкој личности штампаној поводом десетогодишњице сликареве смрти (издавач Култ Б, Сарајево).

Раденко Мишевић је рођен у Рогатици. Сликарство је студирао у Београду у класи професора Мила Милуновића, а специјализовао се код Ивана Табаковића, Марка Челебоновића и Недељка Гвозденовића.

Током студија на Академији у Београду две личности биле су Мишевићев идеал и остале су му, као што пише Стојан Ћелић „трајно у сећању по снази заузетих ставова и по мајсторству”. То су Петар Добровић и Мило Милуновић са којим је сарадња била готово судбоносна. Светлости и белине биле су Мишевићева опсесија у младости, као пркос аморфном и тамном својственом Босни. Дела која је створио у Сарајеву упућују с једне стане на интимизам, а с друге на рустикалност, а анонимни портрети настали око 1953. године најављују пут ка фигури.

 „Мишевићеви пролазници, путници, радници, пријатељи по пореклу или случају, чувари напуштених градилишта и поља, кафански кибицери, занатлије, живе свој суморни живот у муку, у некој врсти ужасавајуће безгласности”. Овако је Стојан Ћелић дочараво атмосферу са Мишевићевих платна, запажајући да се овај уметник служи деформисаним формама или их тражи на својим личностима.

Дугогодишње бављење човеком и људском фигуром, али, као што је и сам Мишевић говорио, не на начин класичног и конвенционалног портретисања, него на начин психолошких ознака, прерасло је у портретисање грађевина, односно у теме урбаног пејзажа. За њега је свака грађевина имала своју душу у коју је покушао да проникне.

У биографији Раденка Мишевића уписан је и период школовања у атељеу Андре Лота у Паризу, као и студијски боравци у Италији где је изучавао фреске и мозаик. Приредио је око 40 самосталних и више од 150 групних изложби. Називе својих слика ретко је исписивао на полеђини платна или на блинд раму. Знао их је само он.

Један је од оснивача групе Самостални и члан група Сарајево 55 и Група 57. Осим деветогодишњег боравка у Сарајеву од 1953. године, који слови за веома плодан период у његовом раду, Мишевићев животни и радни век био је ипак највише везан за Београд где је био и један од оснивача Школе за дизајн. На Факултету ликовних уметности је предавао од 1964. године и био декан у два мандата. Извео је десетине генерација уметника од којих су неки и данас професори Факултета ликовних уметности.

Монографија посвећена Раденку Мишевићу је сведочанство о вишеструко надареној личности овог ствараоца који се остварио не само на пољу ликовне, него и филмске уметности и књижевности. Раденко Мишевић радио је и као новинар, позоришни и филмски сценограф, а његов краткометражни филм „Ова кућа богата” у коме су глумци били његове колеге и пријатељи, добио је међународно признање.

Склоност ка литератури једна је од битних одредница Мишевићевог сликарског дела и често је , посредно довођена у везу, са прозом Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Хамзе Хуме , Исака Самоковлије, и посебно Иве Андрића.

Садржај монографије, према сведочењу Мишевићеве рођене сестре Секе Мишевић–Мијатовић чини заоставштина сликара пронађена у његовом атељеу. Монографију, која је недавно представљена у Београду у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, чине текстови историчара уметности из Сарајева и Београда настајали током његовог живота поводом тада актуелних изложби, као и постхумни, забележени на отварању меморијалне изложбе. О Раденку Мишевићу писали су између осталих и Мелиха Хусеџиновић, Стојан Ћелић, Ирина Суботић, Зоран Павловић, Зуко Џумхур, Сеин Хасанефендић, Ивана Симеоновић Ћелић, Марија Пушић, Божа Продановић…

Дела Раденка Мишевића данас, између осталих, чувају Народни музеј у Београду, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Музеј града Сарајева…

Ликовна   галерија у Мишевићевој родној Рогатици носи сликарево име, а краси је и биста овог свестраног уметника. Последња, меморијална изложба Раденка Мишевића приређена је поводом десетогодишњице смрти у београдској „Цвијети Зузорић”.