Слон српске архитектуре

Да је у овој земљи све ишло као што је требало, и по реду, да није било ратова деведесетих, инфлације, разарања, беде и безнађа, Салон архитектуре, основан 1974, своју би тридесету годишњицу прославио пре неколико година. Овако тек сад заокружује трећу деценију, бољи него претходних петнаестак година, али још далеко од квалитета и значаја какав је имао средином осамдесетих година прошлог века.

У једном од до сада најбоље написаних уводних текстова за каталог Салона, председник жирија Зоран Лазовић горко, сурово и тачно сажима историју, покрете и грешке овдашњег друштва, архитектуре и њеног представљања на оваквим манифестацијама. Поставља питање које је још увек за многе више политичко него интелектуално: Шта показујемо сами себи, шта Европи и свету, а шта на пример Кенго Куми? Шта свет зна о нама и шта га занима? Понуђени одговор се многима неће свидети, мада их почетак може завести: Сигурно не мондијална конфекција, него својеврсни аутентични подухвати архитектуре у контексту. Компетитивност и компетенције српске архитектуре данас су једино могуће ако су у пољу европских или глобалних културолошких премиса у непрестаном компаративном дијалогу.

Лако је говорити о контексту, конфекцији и правим вредностима на примерима из страних стручних часописа, а мало је теже све то дефинисати код куће, без ичије помоћи, у време дивље транзиције и сталног преиспитивања сопственог односа спрам несувислих прохтева инвеститора. Упоређивање са сличнима не помаже много. Данас нам је мало сличних. Суседи, они с којима смо се увек мерили и с којима смо се с пријатељским узбуђењем пре двадесетак година такмичили за велику награду Салона, одмакли су и далеко су испред нас. У Словенији и Хрватској архитекти се хватају у коштац с другачијим проблемима, прошли су оно што се нама сада догађа, па је самоиронична и оптимистична исповест Ријечанина Идиса Турата о перипетијама архитекте у туристичком граду земље у транзицији побрала аплауз пре неколико година на отвореној сцени амфитеатра архитектонског факултета. Говорио је о нади и упорности, о очају и кризама, о малим помацима и променама које ће кад-тад постати видљиве. Ове године су постале видљиве.

Одлуком да додели гран при Зорану Абадићу и Душану Миловановићу за објекат социјалног становања у Ваљеву, жири је показао одговорност и свест о социјалној и друштвеној улози архитектуре. Свака озбиљна држава системски и систематски води рачуна о грађанима слабијег социјалног статуса, а и о свом угледу. Чувене су градске стамбене четврти многих великих европских градова које су пројектовали најбољи архитекти свог времена. И актуелни добитник Прицкерове награде Француз Жан Нувел има у својој биографији ову врсту објеката, а о изградњи једног од њих снимљен је и документарни филм. Тај наизглед мали задатак тражи од архитекте да смисли духовита, необична и функционална решења која ће најрационалније могуће одговорити изазову веома скромног буџета. Ако је судити по ономе што се види на Салону, тандем Абадић–Миловановић је у великом стилу и за мало пара добро решио задатак.

Одлучивши да главну награду додели за програмски релативно скроман објекат, жири као да је потом великим бројем признања хтео да умири незадовољне и да скрене пажњу на оно што одскаче од просека а што није већ награђено једном од многобројних годишњих награда разноразних институција. Има ту реализација великих и малих, ентеријера, пројеката, урбанистичких решења, конкурсних радова, књига и публикација, часописа, студија... Једнима награда за подстрек, другима за утеху, трећима јер није могло другачије... Разнородан пачворк, вишеслојна, некад и тужно-смешна слика овдашњих прилика. Не могу рећи да се баш са свим одлукама жирија слажем, али поштујем аргументе. Некад су компромиси нужни.

Ово није Салон младих, ни старих, ни оних средње генерације, већ свих њих заједно. Тај меланж различитих искустава, ставова и приступа може се тумачити као знак жилавости овдашњих архитеката, њихове посвећености професији и решености да се не препусте већ да покушају да сами креирају боље услове за себе и свој метје.

У том светлу треба читати одлуку да се за тему пратећег програма одабере истраживање о судбини и могућностима решавања проблема Старог сајмишта, архитектонски изузетно вредне целине изграђене првих деценија прошлог века која – као и много шта вредно на овим просторима – има тешку и опомињућу судбину. Репрезентативни сајамски простор био је претворен у концентрациони логор, па у радно-стамбену колонију уметника у социјализму, да би се сад, наочиглед свих, урушавао препуштен зубу времена и новим често бахатим власницима.

Од 2000. Салон архитектуре је сваке године све бољи, али никад довољно добар. Увек недостаје новац, сређене политичке прилике, економска сигурност, инвеститори, извођачи, мајстори, занатлије, нема квалитетних материјала, друштво је незаинтересовано, људи недорасли...

Један фински архитекта упоредио је архитектуру са слоном. Слон кад се затрчи не може брзо да мења смер јер је велики и тежак. Мода је налик лептиру – лепрша и лако мења смер.

Слон архитектуре у Србији изгледа да се затрчао путем који буди наду. Само да га не спотакнемо.