Slon srpske arhitekture

Da je u ovoj zemlji sve išlo kao što je trebalo, i po redu, da nije bilo ratova devedesetih, inflacije, razaranja, bede i beznađa, Salon arhitekture, osnovan 1974, svoju bi tridesetu godišnjicu proslavio pre nekoliko godina. Ovako tek sad zaokružuje treću deceniju, bolji nego prethodnih petnaestak godina, ali još daleko od kvaliteta i značaja kakav je imao sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

U jednom od do sada najbolje napisanih uvodnih tekstova za katalog Salona, predsednik žirija Zoran Lazović gorko, surovo i tačno sažima istoriju, pokrete i greške ovdašnjeg društva, arhitekture i njenog predstavljanja na ovakvim manifestacijama. Postavlja pitanje koje je još uvek za mnoge više političko nego intelektualno: Šta pokazujemo sami sebi, šta Evropi i svetu, a šta na primer Kengo Kumi? Šta svet zna o nama i šta ga zanima? Ponuđeni odgovor se mnogima neće svideti, mada ih početak može zavesti: Sigurno ne mondijalna konfekcija, nego svojevrsni autentični poduhvati arhitekture u kontekstu. Kompetitivnost i kompetencije srpske arhitekture danas su jedino moguće ako su u polju evropskih ili globalnih kulturoloških premisa u neprestanom komparativnom dijalogu.

Lako je govoriti o kontekstu, konfekciji i pravim vrednostima na primerima iz stranih stručnih časopisa, a malo je teže sve to definisati kod kuće, bez ičije pomoći, u vreme divlje tranzicije i stalnog preispitivanja sopstvenog odnosa spram nesuvislih prohteva investitora. Upoređivanje sa sličnima ne pomaže mnogo. Danas nam je malo sličnih. Susedi, oni s kojima smo se uvek merili i s kojima smo se s prijateljskim uzbuđenjem pre dvadesetak godina takmičili za veliku nagradu Salona, odmakli su i daleko su ispred nas. U Sloveniji i Hrvatskoj arhitekti se hvataju u koštac s drugačijim problemima, prošli su ono što se nama sada događa, pa je samoironična i optimistična ispovest Riječanina Idisa Turata o peripetijama arhitekte u turističkom gradu zemlje u tranziciji pobrala aplauz pre nekoliko godina na otvorenoj sceni amfiteatra arhitektonskog fakulteta. Govorio je o nadi i upornosti, o očaju i krizama, o malim pomacima i promenama koje će kad-tad postati vidljive. Ove godine su postale vidljive.

Odlukom da dodeli gran pri Zoranu Abadiću i Dušanu Milovanoviću za objekat socijalnog stanovanja u Valjevu, žiri je pokazao odgovornost i svest o socijalnoj i društvenoj ulozi arhitekture. Svaka ozbiljna država sistemski i sistematski vodi računa o građanima slabijeg socijalnog statusa, a i o svom ugledu. Čuvene su gradske stambene četvrti mnogih velikih evropskih gradova koje su projektovali najbolji arhitekti svog vremena. I aktuelni dobitnik Prickerove nagrade Francuz Žan Nuvel ima u svojoj biografiji ovu vrstu objekata, a o izgradnji jednog od njih snimljen je i dokumentarni film. Taj naizgled mali zadatak traži od arhitekte da smisli duhovita, neobična i funkcionalna rešenja koja će najracionalnije moguće odgovoriti izazovu veoma skromnog budžeta. Ako je suditi po onome što se vidi na Salonu, tandem Abadić–Milovanović je u velikom stilu i za malo para dobro rešio zadatak.

Odlučivši da glavnu nagradu dodeli za programski relativno skroman objekat, žiri kao da je potom velikim brojem priznanja hteo da umiri nezadovoljne i da skrene pažnju na ono što odskače od proseka a što nije već nagrađeno jednom od mnogobrojnih godišnjih nagrada raznoraznih institucija. Ima tu realizacija velikih i malih, enterijera, projekata, urbanističkih rešenja, konkursnih radova, knjiga i publikacija, časopisa, studija... Jednima nagrada za podstrek, drugima za utehu, trećima jer nije moglo drugačije... Raznorodan pačvork, višeslojna, nekad i tužno-smešna slika ovdašnjih prilika. Ne mogu reći da se baš sa svim odlukama žirija slažem, ali poštujem argumente. Nekad su kompromisi nužni.

Ovo nije Salon mladih, ni starih, ni onih srednje generacije, već svih njih zajedno. Taj melanž različitih iskustava, stavova i pristupa može se tumačiti kao znak žilavosti ovdašnjih arhitekata, njihove posvećenosti profesiji i rešenosti da se ne prepuste već da pokušaju da sami kreiraju bolje uslove za sebe i svoj metje.

U tom svetlu treba čitati odluku da se za temu pratećeg programa odabere istraživanje o sudbini i mogućnostima rešavanja problema Starog sajmišta, arhitektonski izuzetno vredne celine izgrađene prvih decenija prošlog veka koja – kao i mnogo šta vredno na ovim prostorima – ima tešku i opominjuću sudbinu. Reprezentativni sajamski prostor bio je pretvoren u koncentracioni logor, pa u radno-stambenu koloniju umetnika u socijalizmu, da bi se sad, naočigled svih, urušavao prepušten zubu vremena i novim često bahatim vlasnicima.

Od 2000. Salon arhitekture je svake godine sve bolji, ali nikad dovoljno dobar. Uvek nedostaje novac, sređene političke prilike, ekonomska sigurnost, investitori, izvođači, majstori, zanatlije, nema kvalitetnih materijala, društvo je nezainteresovano, ljudi nedorasli...

Jedan finski arhitekta uporedio je arhitekturu sa slonom. Slon kad se zatrči ne može brzo da menja smer jer je veliki i težak. Moda je nalik leptiru – leprša i lako menja smer.

Slon arhitekture u Srbiji izgleda da se zatrčao putem koji budi nadu. Samo da ga ne spotaknemo.