Четири чувара Грачанице

Данас, док отимају Косово, док је Србија у тузи, како болни и сетно звуче Ракићеви стихови: „Ископаше ти очи, лепа слико! / Вечери једне, на каменој плочи,/ Знајући да га тад не види нико,/ Арбанас ти је ножем избо очи.”

Симониди су ископали очи, али је остала утеха, кроз векове ипак оставише јој срце. А данас, да јој срце не би ишчупали, Симониду чувају испред њене божанске куће неки чудни и страшни роботи склопљени од челика титанијума и мало меса, са ручним апаратима смрти и гусеничастим оклопним грдосијама које лако поравњавају са земљом све што изнад траве стрчи. Чувају, али „даљински управљач” никада није сигуран. Показало се то већ једном када су нови Арбанаси поред толико челика и толико силесије попалили српско средњовековно сакрално благо широм Косова заједно са великодостојном Св. Богородицом Љевишком.

Од великог је значаја због тога текст „Породица пет Грачаница” објављен у „Политици” (31. 3. 2008) јер је у њему изнета идеја и акција, превасходно из дијаспоре, да се оснује национална задужбина по називу пет православних храмова. Поред тога што би Задужбина, поред сакралног значаја, била део сложеног друштвеног, културног и образовног рада – задужбина Породице пет Грачаница би могла да буде духовни штит за одбрану матичне светиње, ремек-дела српсковизантијске архитектуре, штит сигурно јачи од накострешене челичне хипокризије.

Грачаница је архитектонска поетика, синфонични слог тесаног камена који се уздижући у висину расцветава у латице прелепих купола, творећи чудесно леп насловник патримонијума српске културе. Као таква Грачаница је била инспирација многих црквеноградитеља, значајних архитеката који су транспонујући њен дух и њену статуру у нова неимарска дела остварили сведочанства свога времена и дали нови допринос нашој архитектури. Овде треба истаћи браћу Петра и Бранка Крстића са својим импозантним свечаним храмом Св. Марка у Београду и архитекту Предрага Ристића, Дучићевог врсног тестаментатора, са својом херцеговачком Грачаницом.

Задужбина Породица пет Грачаница је велика идеја коју треба подржати, поготову у времену жалости и страха, и у договору са цивилизованим светом учинити да она буде покровитељ мира и мирења и чувар своје матице, свакако сигурнији и поузданији од варљивих оклопника силних.