Милошев врт препун рода

Увек рад­но, врт и пче­ле су му пре­о­ку­па­ци­ја. При­пре­ма и др­ва, по­ка­зу­је јед­ну мот­ку ду­гу пре­ко 10 ме­та­ра, ко­ју је сам до­нео из шу­ме. По­вре­ме­но му до­ла­зи Ми­лан, и он већ пен­зи­о­нер, да код те­жих по­сло­ва по­мог­не оста­ре­лом оцу. Ма­да спо­соб­ном де­ди, чи­ни се, по­моћ ни­је ни по­треб­на. 

Ми­лош се при­бли­жа­ва сто­тој, а на сво­ју ду­бо­ку ста­рост и не ми­сли: про­из­во­ди по­вр­ће и во­ће по­треб­но то­ком го­ди­не за уку­ћа­не, би­строг је ума, ле­по је­де и спа­ва, до­бро се осе­ћа. По­пи­је по­не­ку до­ма­ћу ра­ки­ју. Ле­ко­ви­ма се не ба­ви, ако за­тре­ба има је­дан про­тив по­ви­ше­ног при­ти­ска. Иде на пре­глед код ле­ка­ра, а та­мо му ка­жу да је здрав и прав.

До­кад ова­ко, пи­та­мо на­сме­ја­ног ста­ри­ну ко­ји нас је до­че­као пред ку­ћом. 

– До 105 па опет – ша­ли се Ми­лош, нај­ви­тал­ни­ји ста­ри­на ју­го­за­пад­не Ср­би­је. 

Чврст му је сти­сак ру­ке, а од­мах нам си­па сок од здра­ве биљ­ке ехи­но­цее ко­ју у вр­ту га­ји. Че­сто се­би сам спре­ма је­ло: пе­че до­ма­ћи хлеб, пра­ви пи­ту, уштип­ке, ку­ва­на је­ла, кох да за­сла­ди. С том хра­ном и мла­ђе до­че­ку­је. Има три си­на, се­дам уну­ка, че­тво­ро пра­у­ну­ка. У пен­зи­ји је већ 52 го­ди­не. А и сва тро­ји­ца ње­го­вих си­но­ва: Ми­лан (жи­ви у При­је­по­љу), Ми­ло­мир и Љу­би­ша (оба у Бе­о­гра­ду) су пен­зи­о­не­ри. Ми­лош и си­но­ви укуп­но има­ју 80 го­ди­на пен­зиј­ског ста­жа. 

Жи­вот овог стар­ца ни­је био лак. Од­ра­стао је у Ду­мља­ни­ма, у ра­ту био пар­ти­зан, бо­рац Тре­ће про­ле­тер­ске бри­га­де, че­ти­ри пу­та ра­ња­ван. Јед­ном, кад га је му­сли­ман­ска ми­ли­ци­ја 1942. го­ди­не ухва­ти­ла, ко зна да ли би гла­ву са­чу­вао да му ни­је по­мо­гао ком­ши­ја му­сли­ман Аџо Пре­ље­вић, па су га пу­сти­ли. По­сле ра­та Ми­лош ра­дио у на­род­ној ми­ли­ци­ји, био ко­ман­дир ми­ли­циј­ских ста­ни­ца по при­је­пољ­ском и но­во­па­зар­ском кра­ју. – Уз­дуж и по­пре­ко сам пе­шке све пре­шао, ни­је би­ло те­ле­фо­на, ни би­цикл ни­смо има­ли, о во­зи­ли­ма да не при­чам – се­ћа се Лу­чић. У пу­ној сна­зи је, уз при­знат бо­рач­ки, 1965. на­пу­нио та­да по­треб­них 35 го­ди­на ста­жа, већ у сво­јој 42. оти­шао у ста­ро­сну пен­зи­ју. По­том хо­но­рар­но био шеф мен­зе по­го­на ФАП-а у При­је­по­љу. По­след­њих 12 го­ди­на је пред­сед­ник ов­да­шње бо­рач­ке ор­га­ни­за­ци­је, не­дав­но су му про­ду­жи­ли че­тво­ро­го­ди­шњи ман­дат иако је Ми­лош хтео да га не­ко мла­ђи за­ме­ни. Ре­дов­но и са­да пу­ту­је на обе­ле­жа­ва­ња пар­ти­зан­ских про­сла­ва по гра­до­ви­ма бив­ше Ју­го­сла­ви­је.

У мла­до­сти се ба­вио гим­на­сти­ком, па му ни у де­се­тој де­це­ни­ји не па­да те­шко да код ку­ће у При­је­по­љу ура­ди де­се­так-два­де­сет скле­ко­ва или тр­бу­шња­ка. – Мо­гу и не за­ма­рам се пре­ви­ше, ра­ду­је то мо­ју уну­ку Ми­њу – ка­зу­је ста­рац.

Ми­ло­шев син Ми­лан до­да­је да је ње­гов отац нео­би­чан у од­но­су на дру­ге при­је­пољ­ске пен­зи­о­не­ре: – Они са­мо ше­та­ју по гра­ду, а он и ше­та, али и оде у се­ло да ра­ди. Тај рад га под­мла­ђу­је. У сло­бод­но вре­ме чи­та пу­но књи­га, по­себ­но пре­ко зи­ме, ви­ди и без на­о­ча­ра. Во­зио је свог „фи­ћу” 35 го­ди­на, па кад пре три го­ди­не мај­стор ни­је мо­гао да по­пра­ви тај ауто, он­да је од­у­стао од во­жње – при­ча нам о оцу Ми­лан.

Па ко­ји је то ре­цепт за ову „мла­да­лач­ку ду­го­веч­ност” пи­та­мо де­ве­де­сет­че­тво­ро­го­ди­шњег Ми­ло­ша. – На пр­вом ме­сту је осмех, са­мо ве­се­ло дру­штво, на бри­ге што ма­ње ми­сли­ти. За­тим стал­на ак­тив­ност, не­ма ле­жа­ња не­го шет­ња, и би­ло ка­кав рад. Ра­но уста­ја­ње, ра­но ле­га­ње. За је­ло све што се је­де, без мно­го би­ра­ња, али је­сти уме­ре­но. Мле­ко и млеч­ни про­из­во­ди оба­ве­зни, мед сва­ко­днев­но. До­ру­чак се не пре­ска­че, ру­чак мо­же, ве­че­ра не­по­треб­на – на­бра­ја Ми­лош Лу­чић.