Milošev vrt prepun roda

Uvek rad­no, vrt i pče­le su mu pre­o­ku­pa­ci­ja. Pri­pre­ma i dr­va, po­ka­zu­je jed­nu mot­ku du­gu pre­ko 10 me­ta­ra, ko­ju je sam do­neo iz šu­me. Po­vre­me­no mu do­la­zi Mi­lan, i on već pen­zi­o­ner, da kod te­žih po­slo­va po­mog­ne osta­re­lom ocu. Ma­da spo­sob­nom de­di, či­ni se, po­moć ni­je ni po­treb­na. 

Mi­loš se pri­bli­ža­va sto­toj, a na svo­ju du­bo­ku sta­rost i ne mi­sli: pro­iz­vo­di po­vr­će i vo­će po­treb­no to­kom go­di­ne za uku­ća­ne, bi­strog je uma, le­po je­de i spa­va, do­bro se ose­ća. Po­pi­je po­ne­ku do­ma­ću ra­ki­ju. Le­ko­vi­ma se ne ba­vi, ako za­tre­ba ima je­dan pro­tiv po­vi­še­nog pri­ti­ska. Ide na pre­gled kod le­ka­ra, a ta­mo mu ka­žu da je zdrav i prav.

Do­kad ova­ko, pi­ta­mo na­sme­ja­nog sta­ri­nu ko­ji nas je do­če­kao pred ku­ćom. 

– Do 105 pa opet – ša­li se Mi­loš, naj­vi­tal­ni­ji sta­ri­na ju­go­za­pad­ne Sr­bi­je. 

Čvrst mu je sti­sak ru­ke, a od­mah nam si­pa sok od zdra­ve bilj­ke ehi­no­cee ko­ju u vr­tu ga­ji. Če­sto se­bi sam spre­ma je­lo: pe­če do­ma­ći hleb, pra­vi pi­tu, uštip­ke, ku­va­na je­la, koh da za­sla­di. S tom hra­nom i mla­đe do­če­ku­je. Ima tri si­na, se­dam unu­ka, če­tvo­ro pra­u­nu­ka. U pen­zi­ji je već 52 go­di­ne. A i sva tro­ji­ca nje­go­vih si­no­va: Mi­lan (ži­vi u Pri­je­po­lju), Mi­lo­mir i Lju­bi­ša (oba u Be­o­gra­du) su pen­zi­o­ne­ri. Mi­loš i si­no­vi ukup­no ima­ju 80 go­di­na pen­zij­skog sta­ža. 

Ži­vot ovog star­ca ni­je bio lak. Od­ra­stao je u Du­mlja­ni­ma, u ra­tu bio par­ti­zan, bo­rac Tre­će pro­le­ter­ske bri­ga­de, če­ti­ri pu­ta ra­nja­van. Jed­nom, kad ga je mu­sli­man­ska mi­li­ci­ja 1942. go­di­ne uhva­ti­la, ko zna da li bi gla­vu sa­ču­vao da mu ni­je po­mo­gao kom­ši­ja mu­sli­man Adžo Pre­lje­vić, pa su ga pu­sti­li. Po­sle ra­ta Mi­loš ra­dio u na­rod­noj mi­li­ci­ji, bio ko­man­dir mi­li­cij­skih sta­ni­ca po pri­je­polj­skom i no­vo­pa­zar­skom kra­ju. – Uz­duž i po­pre­ko sam pe­ške sve pre­šao, ni­je bi­lo te­le­fo­na, ni bi­cikl ni­smo ima­li, o vo­zi­li­ma da ne pri­čam – se­ća se Lu­čić. U pu­noj sna­zi je, uz pri­znat bo­rač­ki, 1965. na­pu­nio ta­da po­treb­nih 35 go­di­na sta­ža, već u svo­joj 42. oti­šao u sta­ro­snu pen­zi­ju. Po­tom ho­no­rar­no bio šef men­ze po­go­na FAP-a u Pri­je­po­lju. Po­sled­njih 12 go­di­na je pred­sed­nik ov­da­šnje bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je, ne­dav­no su mu pro­du­ži­li če­tvo­ro­go­di­šnji man­dat iako je Mi­loš hteo da ga ne­ko mla­đi za­me­ni. Re­dov­no i sa­da pu­tu­je na obe­le­ža­va­nja par­ti­zan­skih pro­sla­va po gra­do­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.

U mla­do­sti se ba­vio gim­na­sti­kom, pa mu ni u de­se­toj de­ce­ni­ji ne pa­da te­ško da kod ku­će u Pri­je­po­lju ura­di de­se­tak-dva­de­set skle­ko­va ili tr­bu­šnja­ka. – Mo­gu i ne za­ma­ram se pre­vi­še, ra­du­je to mo­ju unu­ku Mi­nju – ka­zu­je sta­rac.

Mi­lo­šev sin Mi­lan do­da­je da je nje­gov otac neo­bi­čan u od­no­su na dru­ge pri­je­polj­ske pen­zi­o­ne­re: – Oni sa­mo še­ta­ju po gra­du, a on i še­ta, ali i ode u se­lo da ra­di. Taj rad ga pod­mla­đu­je. U slo­bod­no vre­me či­ta pu­no knji­ga, po­seb­no pre­ko zi­me, vi­di i bez na­o­ča­ra. Vo­zio je svog „fi­ću” 35 go­di­na, pa kad pre tri go­di­ne maj­stor ni­je mo­gao da po­pra­vi taj auto, on­da je od­u­stao od vo­žnje – pri­ča nam o ocu Mi­lan.

Pa ko­ji je to re­cept za ovu „mla­da­lač­ku du­go­več­nost” pi­ta­mo de­ve­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg Mi­lo­ša. – Na pr­vom me­stu je osmeh, sa­mo ve­se­lo dru­štvo, na bri­ge što ma­nje mi­sli­ti. Za­tim stal­na ak­tiv­nost, ne­ma le­ža­nja ne­go šet­nja, i bi­lo ka­kav rad. Ra­no usta­ja­nje, ra­no le­ga­nje. Za je­lo sve što se je­de, bez mno­go bi­ra­nja, ali je­sti ume­re­no. Mle­ko i mleč­ni pro­iz­vo­di oba­ve­zni, med sva­ko­dnev­no. Do­ru­čak se ne pre­ska­če, ru­čak mo­že, ve­če­ra ne­po­treb­na – na­bra­ja Mi­loš Lu­čić.