Идентитет на трапезу језика, нације и културе

Недавно истраживање америчког Истраживачког центра Пју, на тему „Шта је потребно да бисмо истински били ‘један од нас’” даје занимљив увид како се у различитим земљама гледа на ово питање. У обзир су узета четири критеријума – језик, обичаји и традиција, вера и земља порекла.

Резултат истраживања показује да је у Европи, Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Јапану за одређивање националног идентитета важнији језик од места рођења.

Када се погледа европски контекст, мишљења о томе које су карактеристике националног идентитета важније од других се разликују, али се већина слаже (77 одсто) да је језик одлучујући за припадност некој нацији, а да је најмање важно у којој земљи је неко рођен. Грци и Мађари придају већу важност овом критеријуму – 52 одсто наспрам 25 одсто Француза и 13 одсто Немаца. Истраживање показује и да је овај критеријум важнији старијим него млађим генерацијама.

Важан показатељ савремених размишљања на тему идентитета је и да се вера доживљава као секундарни критеријум за одређивање припадности. Само Грци, и у мањој мери Британци, сматрају да вера има значајну улогу у одређивању националног идентитета. 

Култура има значајну улогу у одређивању идентитета међу европским народима. Национални обичаји и традиција су важни за 48 одсто Европљана. Међу њима је највише Мађара и Грка, а најмање Немаца и Швеђана.

Истраживање показује да они којима су ближе идеје десничарских и популистичких партија чешће доводе у везу културу и идентитет. Национални обичаји и традиција су „веома важни” за британску Партију за независност, француски Национални фронт, италијанску Северну лигу, Алтернативу за Немачку или Слободарску партију у Холандији.

Каква би била ситуација у Србији када би се спровело слично истраживање?

Покушај да се одреде идентитетски феномени својствени српском народу недавно је формулисан у нацрту Стратегије развоја културе Републике Србије који је јавности понудило Министарство културе. Потреба да се у оквирима културне политике говори о идентитету је у складу са стремљенима конзервативних, десно оријентисаних европских влада.

Као критеријуми се узимају „језик и књижевност, свест о историји и религијској припадности, обичајима, начину живота, особеним облицима духовноисторијског сазнања, менталитетски обрасци, те свеколика представа народа о самоме себи”. Тежиште се ставља на културно наслеђе, а као главне димензије српске културе се препознају словенска, византијска, старобалканска, херојска, просвећено-европска, демократска и контактна или димензија отворености.

„Култура је смоквин лист за политику када се доводи у везу са идентитетским питањима”, каже социолог Јово Бакић.

Срби би у сличном истраживању били ближи Грцима, сматра он, по томе што би вера играла већу улогу него код других европских народа, што је производ историјских и политичких околности у којима се идентитет формирао у односу на освајаче (Османлије, Аустроугари…). Тражење идентитета у религији је посебно проблематично за овог социолога јер би то значило одрећи се културног доприноса Срба католика, попут Руђера Бошковића или Матије Бана.

Као пример за спрегу културе, политике и идентитета узима еволуцију језика по распаду Југославије. „Од једног је настало више језика. Ради се о грађењу идентитета на основу измишљања културних црта”.

За Иву Драшкић Вићановић са Филолошког факултета културно наслеђе је важно јер језик и вера нису довољни за формирање националног идентитета.

Национални идентитет се, сматра она, формира преко културног. „Који је то народ кроз историју постигао иоле значајан степен националног идентитета, а да није испољио, развио и потврдио и свој културни идентитет?”, каже ова теоретичарка која се у својим радовима бавила односом националног и културног идентитета. Она указује на важан аспект размишљања о културним вредностима које обликују национални идентитет: ако стварамо нешто што припада области културе са свесном намером да постигнемо националну особеност и обојеност од тога неће бити ништа. Намерно, хотимично стремљење ка националној димензији ствари деловаће деструктивно на културу и уништиће је. Знак незреле или слабе националне свести и идентитета је потреба да се на силу и по сваку цену испољава.

Етнолог и антрополог Слободан Наумовић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду, сматра да је српски случај донекле посебан.

„Код нас постоје фактори који из историјских и политичких разлога другачије дејству него у другим срединама”, каже он. Историјске и политичке поделе отежавају културну, идентитетску или било коју другу политику. „Најбољи пример продубљивања историјски утемељених идентитетских расцепа су спорови између припадника такозване ‘прве‘, ‘друге‘ и одскора ‘треће‘  Србије”, објашњава Наумовић.

Било да је реч о језику, историјском наслеђу или вери, снажно сукобљени политички ставови у друштву спречавају изградњу свима прихватљивих облика идентификације и толерантне културне политике.

„Питање језика је поново проблематизовано у недавној декларацији о језику. Када је реч о вери опет имамо срастање националног и конфесионалног због свега што се десило у последњем рату. Због тога су данас некима тешко прихватљиви избори попут Србина муслимана, Србина католика или Србина Мојсијеве вере. Када је реч о наслеђу, једни кажу да нам је историје превише, да се не треба враћати у прошлост, други мисле да без златног доба нема светле будућности”, каже Наумовић.

За покушај Министарства културе да одреди културну политику која ће имати идентитетске одреднице каже да ће теже бити прихваћен у стручној јавности јер ће једни замерати што се идентификације намећу одозго, а други ће имати примедбу на оне који то чине. Важно је, сматра Наумовић, да се о овим питањима води јавна расправа, али „без сечења глава”.