Читаоница зарасла у коров

Рата – На пола пута Сомбор–Суботица налази се село Рата, углавном настањено породицама колониста. Рата је до 1986. имала читаоницу и библиотеку „Његош”, а у овом богатом храму књиге, којим су се дичили житељи села, гостовали су и позоришни великан Љуба Тадић, песникиња Мира Алечковић, књижевници Момо Капор, Зуко Џумхур и Јеврем Брковић, новинари „Политике” Јуриј Густинчич и Ђука Јулиус… На позорници „Његоша” своје представе су играли и бројни позоришни ансамбли.

– Ово је била престижна институција културе, све до 1986, тада смо баш обележили пола века постојања. Данас је све запуштено, оно што је вредело однето је, а нема разумевања да се приступи обнови – каже нам некадашњи директор читаонице Драгиша Радоњић.

И простор око овог здања зарастао је у коров, чак су нестале и плоче на путу који је водио до главног улаза зграде у којој су, иначе, сва врата и прозори разваљени, на месту позорнице зјапи рупа, са подова су скинуте даске, а у великој сали је од стотинак столица остало тек неколико. Богати књишки фонд је из Рате пресељен у суботичку библиотеку.

– До формирања читаонице „Његош” 1936. године у Рати је деловало и аматерско позориште „Будућност”, које је тада, како се онда говорило, изводило „прогресивне представе”. Та позоришна традиција овде је одржавана деценијама: до затварања 1986. одиграно је чак 1.800 представа, гостовали су глумци из свих театарских центара ондашње Југославије. А сваког четвртка увече, када је био термин за књижевне трибине, сала је била премала за све заинтересоване. Предавања је држао и Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Перо Зубац а на трибинама се говорило и о политичким приликама у земљи и свету – прича Драгиша Радоњић, додајући да је читаоница издавала и властити часопис „Руковет”.

А онда су пресушили извори финансирања: у читаоницу више није улагала ни општина Суботица, а за ту намену није било новца ни у каси месне заједнице Бајмок. Како нам је рекао пензионисани просветни радник из овог места Гојко Вуксановић, из Рате су масовно почели да одлазе млади, што је навођено као један од разлога да нема сврхе даље улагати у читаоницу и библиотеку. У селу ипак верују да је обнова могућа, све док чврсто стоје зидови „Његоша”, на чије постојање подсећа табла на прочељу зграде.