Тело кочи оно што душа иште

На овогодишњем Берлинском фестивалу мађарски филм који се у оригиналу зове „Тело и душа“ (Teströl és lélekröl), на енглеском „On Body and Soul“, док превод српског дистрибутера гласи „На души и телу“ (?),  уз „Златног медведа“ освојио је и награде Фипресци и Екуменског жирија, као филм изненађења био je приказан на београдском Фесту и сада је отворио 24. Палићки фестивал.

 Овај шести по реду играни филм мађарске редитељке и сценаристкиње Илдико Ењеди („Мој двадесети век“) одјекује као свежа, иако помало ексцентрична, изненађујућа и неочекивана романса, кроз коју Ењедијева дели са публиком своја размишљања о људском стању. О томе како живимо свој живот, како волимо, односно – како се заволимо. Како тело често кочи оно што душа иште.

 Филм почиње загонетно, снимцима кошуте и јелена у снежној шуми, дивним бићима која се враћају на платно у прекидима. Затим нас Ењедијева води у будимпештанску кланицу и упознаје са два лика са очигледним тешкоћама у комуникацији. Са ћутљивим, мршавим рачуновођом Ендреом (Геза Морчањи) парализоване руке и усамљеном санитарном инспекторком Маријом (Александра Борбел) која такође једва проговора. Овакви филмски јунаци пролазе незаинтересовани једно поред другог сваки дан, све док психолог компаније, током рутинског интервјуа запослених, не открије да њих двоје из ноћи у ноћ сањају идентичне снове – о два грациозна јелена који се нежно воле у снежној шуми.

 Од тог тренутка почиње чудесна мелодрама у којој два јунака наизглед непогодна за међусобну љубав, јер обоје имају инвалидитет и делују беспомоћно, не могу више по дану да игноришу интимност коју тако лако деле у сновима. Ту почиње и ауторкино истраживање могућности да се складан однос успостави и усред бела дана. Јер, очигледно је да су се душе ова два усамљеника одавно пронашле. То њихова тела и умови и даље заостају. Пракса парења животиња је много једноставнија и директнија него код људи...

 Овде је пре свега реч је о савременој причи о болу и лепоти живота и љубави. О идиосинкратској љубавној причи пуној лирике и хумора, потпуно особођеној од друштвених конвенција. О филму који импресионира суптилношћу и елоквентношћу ауторкиног стила и који гледаоца сасвим полако и постепено укључује у радост живљења и вољења. Тако ретке појаве и у животу и на филмском платну.