Telo koči ono što duša ište

Na ovogodišnjem Berlinskom festivalu mađarski film koji se u originalu zove „Telo i duša“ (Teströl és lélekröl), na engleskom „On Body and Soul“, dok prevod srpskog distributera glasi „Na duši i telu“ (?),  uz „Zlatnog medveda“ osvojio je i nagrade Fipresci i Ekumenskog žirija, kao film iznenađenja bio je prikazan na beogradskom Festu i sada je otvorio 24. Palićki festival.

 Ovaj šesti po redu igrani film mađarske rediteljke i scenaristkinje Ildiko Enjedi („Moj dvadeseti vek“) odjekuje kao sveža, iako pomalo ekscentrična, iznenađujuća i neočekivana romansa, kroz koju Enjedijeva deli sa publikom svoja razmišljanja o ljudskom stanju. O tome kako živimo svoj život, kako volimo, odnosno – kako se zavolimo. Kako telo često koči ono što duša ište.

 Film počinje zagonetno, snimcima košute i jelena u snežnoj šumi, divnim bićima koja se vraćaju na platno u prekidima. Zatim nas Enjedijeva vodi u budimpeštansku klanicu i upoznaje sa dva lika sa očiglednim teškoćama u komunikaciji. Sa ćutljivim, mršavim računovođom Endreom (Geza Morčanji) paralizovane ruke i usamljenom sanitarnom inspektorkom Marijom (Aleksandra Borbel) koja takođe jedva progovora. Ovakvi filmski junaci prolaze nezainteresovani jedno pored drugog svaki dan, sve dok psiholog kompanije, tokom rutinskog intervjua zaposlenih, ne otkrije da njih dvoje iz noći u noć sanjaju identične snove – o dva graciozna jelena koji se nežno vole u snežnoj šumi.

 Od tog trenutka počinje čudesna melodrama u kojoj dva junaka naizgled nepogodna za međusobnu ljubav, jer oboje imaju invaliditet i deluju bespomoćno, ne mogu više po danu da ignorišu intimnost koju tako lako dele u snovima. Tu počinje i autorkino istraživanje mogućnosti da se skladan odnos uspostavi i usred bela dana. Jer, očigledno je da su se duše ova dva usamljenika odavno pronašle. To njihova tela i umovi i dalje zaostaju. Praksa parenja životinja je mnogo jednostavnija i direktnija nego kod ljudi...

 Ovde je pre svega reč je o savremenoj priči o bolu i lepoti života i ljubavi. O idiosinkratskoj ljubavnoj priči punoj lirike i humora, potpuno osobođenoj od društvenih konvencija. O filmu koji impresionira suptilnošću i elokventnošću autorkinog stila i koji gledaoca sasvim polako i postepeno uključuje u radost življenja i voljenja. Tako retke pojave i u životu i na filmskom platnu.