Збуњујуће бриселске поруке

Последња два, три месеца односи на релацији Београд–Брисел стагнирали су, али што су овде ближи мајски избори у Србији, то су европски званичници све активнији.

Сетимо се, „захлађење” односа Србија–ЕУ почело је од средине децембра прошле године, када је ЕУ, све обећавајући потпис на Споразум о стабилизацији и придруживању за 28.јануар, обзнанила своју подршку независности Косова. Одговор је била резолуција српске скупштине у којој је речено да сви споразуми које Србија потписује треба да буду у функцији очувања њеног интегритета. Суочена, између осталог, и са том чињеницом, ЕУ је, по свему судећи, покушала да своје потезе у вези са Косметом благовремено „покрије” новим понудама за евроинтеграцијом: 28. јануара на сто није изнела ССП већ предлог политичког споразума, који је, опет, због овдашњих различитих тумачења, морала, 6. фебруара, да „замрзне”. Два дана пре тога, само 24 сата након Тадићевог избора за председника (3.фебруара) и честитки за победу проевропске идеје, усвојила је документ о правној основи за слање мисије на Косово, а 12 дана касније, тик уочи проглашења једностране независности српске покрајине, и званично одобрила слање Еулекса. Потом су неке земље ЕУ признале независност Косова, из којих је Србија, онда, повукла амбасадоре, а један део политичке јавности затражио је да се, пре евентуалног потписивања ССП, ЕУ изјасни у којим нас границама види.

У овом тренутку тешко је тачно „прочитати” најновију европску политику. Брисел понавља да жели Србију у ЕУ. Нити нуди рок за потписивање ССП нити тачно каже до када ће либерализовати визни режим.

Јелица Минић, из Европског покрета у Србији, мисли да је ЕУ, донекле, збуњена противуречним сигналима који се шаљу одавде – „од недавног условљавања у вези са ССП, пре него што нам је он био и формално понуђен, затим, повлачења наших амбасадора, па до изјава неких наших политичких лидера да уопште не би требало да идемо ка ЕУ и да Србија има других опција”. Оцењујући да Унији заиста није лако да заузме позицију и да дефинише јасан пакет помоћи, она каже и да је сама ЕУ, од 2000. године наовамо, повукла „доста погрешних потеза”, јер „није добро процењивала ни тренутак ни начин како да са Србијом унапређује односе”.

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да причу о сигналима треба обрнути:–Нису они свој став према Косову заузели на основу нејасних сигнала Београда, него је позиција политичког Београда постала помало двосмислена и неодређена баш због промењеног става ЕУ према Косову, који је у великој мери подлегао утицају САД – да Косово треба да добије независност.

И он оцењује да је европска политика према нама била врло променљива. Упркос труду у последњих десетак година, ЕУ није јединствени политички организам. Она представља „врло променљиви збир ставова и интереса својих најмоћнијих чланица, плус САД, које, такође имају немали утицај на њену политику”. Вукадиновић сматра да Брисел жели Србију у свом окружењу, и то у сфери сопствених интереса, а није спреман да у то нешто озбиљно уложи нити да озбиљно помогне Србији, сем да јој понуди „неку виртуелну, хипотетичку ’шаргарепу‘”, коју је и до сада добијала.

–Маневарски простор за ЕУ је веома узак, јер не зна се какав ће бити изборни резултат, а улазити у неке кораке чвршћег везивања и институционалне реализације односа са Србијом, прекорачити неке баријере које намећу услови за потписивање ССП (сарадња са Хагом), довело би у питање кредибилитет саме ЕУ и на известан начин угрозило њене будуће односе са другим земљама региона – сматра Минићева. Оно што сада ЕУ нуди Србији (превасходно, визе) „јесу мале, парцијалне ствари, које никако не треба потцењивати”.

Неки посматрачи мисле да би ЕУ чак одговарала победа радикала на изборима. –У извесном смислу таква оцена је тачна – каже наша саговорница и објашњава:– Са добијањем владе која би била непријатељски расположена према ЕУ, било би лакше вући неке потезе и оставити Србију још ко зна колико времена да сама са собом рашчишћава шта заправо хоће.

Вукадиновић се са таквим ставом уопште не слаже: –Потпуно је јасно да ЕУ подржава Демократску странку и Бориса Тадића на овим изборима. Те спекулације како би они волели да победи неко други су нереалне, смешне и представљају бацање димних завеса. Он додаје да је друго питање колико демократама ЕУ стварно помаже. Примећује и да понекада „лоши ставови из Београда” (рецимо, да је Косово нека пета, шеста тема), такође утичу на лоше потезе које повлачи Брисел. Али, то је већ нека друга прича.