Слике Медитерана

После Холандског плесног театра, Кулберг балета и бројних признатих националних балетских кућа и компанија које су протеклих година гостовале на Београдском фестивалу игре, сада је у Београд стигао и ансамбл чувене миланске Скале. Позната по својој традицији неговања класичног италијанског стила игре, и врхунских играча романтичних балета с прве половине деветнаестог века, Скала је у својој дугој историји у својим одајама створила или, пак, угостила нека од највећих имена из света балетске уметности. И данас у овој кући са играчима раде најпознатији светски кореографи. Ансамбл Скале на сцени „Сава центра” извео је представу „Медитеранео”, у кореографији Маура Бигонцетија, којом је отворен овогодишњи Пети београдски фестивал игре.

Плесни стил Маура Бигонцетија је неокласичан, захтеван, пун снажног енергетског набоја. У балету „Медитеранео”, Бигонцети је пред себе поставио тежак задатак – да направи представу без фабуле (наиме његова инспирација вођена је музиком, темпераментом и атмосфером медитеранских земаља), а готово и без сценографије – задња кулиса је платно на којем је тамнозлатни полукруг који асоцира на Сунце, а у углу велика кост диносауруса. Бигонцети је тако себе и своје играче ставио пред изазов – да седамдесет и пет минута држе пажњу публике искључиво чистом, виртуозном игром. Без приче, знакова, симбола, театралности... Задатак који пред себе могу да ставе само искусни, врло талентовани кореографи. А Бигонцети је, сасвим сигурно, и искусан и талентован – он се већином служи стандардним неокласичним плесним вокабуларом, али врло често своје кореографске фразе допуњује малим изненађујућим финесама, неочекиваним окретом, гестом или лепом, сливеном подршком.

Међутим, цела представа – од момента када играчи у једноставном црном вешу изађу на сцену, па преко атрактивних делова у црвеним хаљинама, до завршних сцена у беж костимима, варира у свом креативном и идејном богатству. У њој се смењују врло занимљиве деонице, са повременим деловима празног хода, када Бигонцети губи инспирацију, и тренуци када поново, поготово пред крај, кореограф хвата залет који га води до ефектне завршнице. Тако, рецимо, гледамо изузетно ефектан и занимљив дует у којем играчица око струка има појас за који је партнер држи, и на тај начин барата са њом као са лутком – баца је, подиже на себе, око себе... а њихов плес је набијен емоцијама, фрустрацијом, страшћу... После тога следе релативно поједностављене, стереотипне ансамбл деонице, а онда опет нека свежа, добра, иновативна идеја... Јединство представе, осим ове квалитативне неуједначености, ремети и музичка компилација сачињена од етно-музике медитеранских земаља, пресечене, рецимо, Моцартовим „Турским маршом”,... а компилације ретко када доносе квалитет балетској поставци, поготово када се упореде са оригиналним музичким записима рађеним за конкретно кореографско дело.

У сваком случају, Бигонцетијев плесни стил је захтеван, у смислу да подразумева одличну класичну балетску технику: покрете одсечне, геометријски прецизне и енергичне, који се претачу у мекане, гипке, мачкасте скокове, контракције, нагибе... И, онда, опет контраст – јачина, напетост тела до његових крајњих граница и често атрактивне, али за тело не сасвим логичне плесне фразе... Када се свему томе придода брзи ритам, постаје јасно да овакав стил игре могу да прате само технички изузетно обучени играчи. Управо попут играча миланске Скале.Њихова плесна техника је импресивна, пируети сливени, доскоци меки, тела гипка и снажна. Звезда миланске Скале Масимо Муру показао је, као и сви мушки солисти, изузетно лепе, високе скокове и беспрекорну чистоту телесних линија.

Београдски фестивал игре почео је тако игром на највишем нивоу, и радом кореографа који, можда, не спада у сами врх светског кореографског стваралаштва али, свакако, има довољно оригиналних и занимљивих плесних решења која његово дело чине пријемчивим за публику.