Српски писци пред царинским критичарима

Међу оним писцима и издавачима који сматрају да је отвореност тржишта добра, али да уједно носи и своје ризике, јесте и Александар Шурбатовић, уредник у „Дерети”. Он указује на несразмеру у заступљености дела српских писаца и издавача у Хрватској, за разлику од хрватских, чијих књига има више у Србији.

Широкогрудост, мудрост или…

Писац Владимир Кецмановић сматра да је непостојање реципроцитета у „културној сарадњи” између Србије и деведесетих година прошлог века насталих балканских државица четртвековна константа, која се полако, али сигурно, претвара у традицију.– Нема сумње да су хрватска, бошњачка или црногорска затвореност за српску културу израз самопоништавајуће провинцијане ускогрудости која ће те културе учинити још провинцијалнијим и безначајнијим.  Поставља се, међутим, питање како окарактерисати несразмерну великодушност српске стране.  По једнима – реч је о широкогрудости. По другима – о мудрости. По трећима – о идиотизму. И једни и други и трећи су делом у праву, а делом и нису. Али ти делови нису једнаки. Елем, ако морам да се определим између поменута три тумачења – заокружујем одговор под ц, каже Кецмановић.

– Поједине црногорске издавачке куће отвориле су своја представништва у Србији тако да често долази до нелојалне конкуренције нашим издавачима, и то када код нас продају књиге за које имају права само у Црној Гори. У том случају књижари углавном дају предност нашим издавачима. Хрватско тржиште прилично је затворено за нас, а, ипак, хрватски писци канал су преко којег се тамо чује за нашу литературу. Другачије је у БиХ, која је отворенија, где се увозе књиге из Србије и не издају се поново. Уопште, дешава се и нелегалан пролазак књига у региону, где се порез плаћа тек у малопродаји, објашњава Шурбатовић.

Он шаљиво посматра могућност отварања представништва неке српске издавачке куће у Хрватској: такав покушај у Истри би „славно” пропао, а до Сплита не би ни стигао...

– Чињеница је да у Загребу и Истри постоји интересовање за српске књиге, али постоји неко прећутно правило да наше књиге нису тамо добродошле. Све се заснива на ентузијазму појединаца и малих издавачких кућа, српских и хрватских, које полуилегалним каналима увозе књиге из Србије. То је нека партизанска економија, а ми смо доста оштећени у тој размени. Иако мислим да смо у овом случају ми у праву, а да је друга страна на губитку, закључује Шурбатовић.

Директор „Архипелага” Гојко Божовић такође сматра да је хрватско тржиште књига у знатној мери затвореније за књиге из окружења, па тако и из Србије. С друге стране, Србија има отворено тржиште књига, где су присутна издања из региона у много већој мери него што се књиге српских издавача могу наћи било где у суседству.

– Отвореност увек треба подржати, мада то угрожава саму идеју ауторских права зато што су присутне књиге издавача из БиХ, Црне Горе и Хрватске за које они

немају права да их продају на тржишту Србије. У исто време, те књиге постоје и у издањима српских издавача које су за њих откупиле права, каже Божовић.

Он је указао на то да се издања „Архипелага” налазе у књижарама у региону, али да је то истовремено и питање дистрибуције, као и царинских и пореских политика.

Треба нам велики регионални издавач

– Недавно сам пријатељу из Македоније понудио примерак македонског превода „Константиновог раскршћа”, али он ми је рекао да му је драже српско издање, јер српске писце чита на српском, запазио је писац Дејан Стојиљковић. По његовом мишљењу корен свега јесте у језику.– Ми и даље живимо на тзв. „југословенском” простору и многи писци у окружењу су „наши”, као на пример Анте Томић или Ведрана Рудан. Можда је, ипак, изузетак Словенија. Србија је, бар ја тако мислим, у предности због тога што је продукција већа, а код нас су и књиге јефтиније. Проверено знам да се моје књиге читају у свим државама у окружењу. Оно што нам је, у ствари, потребно јесте један велики регионални издавач који би пласирао писце из свих бивших југословенских република на цео регион, што би била нека врста књижевне „Јадранске лиге”.

– Дела Данила Киша „Архипелаг” објављује ексклузивно за територију Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске. По царинским и пореским политикама треба нагласити да све земље на простору бивше Југославије нису у истом статусу: неке су део Европске уније, неке су на различитим нивоима преговора са ЕУ, а самим тим усложњено је и питање дистрибуције књига. Проблем је и у томе што нису свуда подједнако развијени издаваштво, књижарство и дистрибутерска мрежа. На пример, у Црној Гори има мало књижара, а у БиХ је издаваштво већ годинама у озбиљним проблемима, тај простор релативно је отворен, али нема добру књижарску мрежу, приметио је Божовић.

Ако желе неку књигу да пласирају у регион наши издавачи често сами организују извоз, а понекад дистрибутерска мрежа откупи одређена издања за земље у окружењу. То је лакши пут за издавача. Међутим, како наши писци комуницирају са публиком у региону?

Коментаришући присутност неких својих дела у региону, писац Игор Маројевић примећује да се словеначки и хрватски издавачи више ослањају на матична министарства за културу, где књига знатно више кошта него у Србији, а тржиште књиге тешко и да постоји.

– Имао сам срећу да су „Београђанке” релативно добро тиражно прошле у Скопљу, као и „Мајчина рука” у Словенији – роман је објављен у џепној едицији „Белетрине” па кошта десет евра, док вам тамошње „репрезентативније” књиге нуде на промоцији по сниженој цени од двадесет и кусур евра. Остала моја издања у Љубљани, Загребу и Скопљу, већина њих, поделила су судбину доброг дела српских књига у скорије време објављених у региону: доста медијске пропраћености и приказа, апсолутно лоша продаја, каже Маројевић.

При свему томе, а пре свега због постојања тржишта књиге, наш саговорник Београд види као поверљивији и широкогрудији, због чега се све више писаца из региона досељава се у Београд или често борави у њему.

– Србија није добро место за живот, али је добро место за писање. Тако је не само због доступности обиља гротескног књижевног материјала, него и зато што овде знатан број аутора ипак има релативне шансе да се избори за веће реакције публике, запажа Маројевић.

Могли бисмо дакле да будемо задовољни отвореношћу нашег тржишта, али само када би ауторска права била до краја поштована. То значи да  у Србији не би смеле да се нађу у продаји књиге издавача из окружења уколико немају откупљена права за њих и изван своје државе. Писац Енес Халиловић сматра да пласман књига јесте велики проблем књижевности, да је поштарина из Србије ка иностранству прескупа, али да је још већи проблем то што се лоше књиге проглашавају за добре.