Srpski pisci pred carinskim kritičarima

Među onim piscima i izdavačima koji smatraju da je otvorenost tržišta dobra, ali da ujedno nosi i svoje rizike, jeste i Aleksandar Šurbatović, urednik u „Dereti”. On ukazuje na nesrazmeru u zastupljenosti dela srpskih pisaca i izdavača u Hrvatskoj, za razliku od hrvatskih, čijih knjiga ima više u Srbiji.

Širokogrudost, mudrost ili…

Pisac Vladimir Kecmanović smatra da je nepostojanje reciprociteta u „kulturnoj saradnji” između Srbije i devedesetih godina prošlog veka nastalih balkanskih državica četrtvekovna konstanta, koja se polako, ali sigurno, pretvara u tradiciju.– Nema sumnje da su hrvatska, bošnjačka ili crnogorska zatvorenost za srpsku kulturu izraz samoponištavajuće provincijane uskogrudosti koja će te kulture učiniti još provincijalnijim i beznačajnijim.  Postavlja se, međutim, pitanje kako okarakterisati nesrazmernu velikodušnost srpske strane.  Po jednima – reč je o širokogrudosti. Po drugima – o mudrosti. Po trećima – o idiotizmu. I jedni i drugi i treći su delom u pravu, a delom i nisu. Ali ti delovi nisu jednaki. Elem, ako moram da se opredelim između pomenuta tri tumačenja – zaokružujem odgovor pod c, kaže Kecmanović.

– Pojedine crnogorske izdavačke kuće otvorile su svoja predstavništva u Srbiji tako da često dolazi do nelojalne konkurencije našim izdavačima, i to kada kod nas prodaju knjige za koje imaju prava samo u Crnoj Gori. U tom slučaju knjižari uglavnom daju prednost našim izdavačima. Hrvatsko tržište prilično je zatvoreno za nas, a, ipak, hrvatski pisci kanal su preko kojeg se tamo čuje za našu literaturu. Drugačije je u BiH, koja je otvorenija, gde se uvoze knjige iz Srbije i ne izdaju se ponovo. Uopšte, dešava se i nelegalan prolazak knjiga u regionu, gde se porez plaća tek u maloprodaji, objašnjava Šurbatović.

On šaljivo posmatra mogućnost otvaranja predstavništva neke srpske izdavačke kuće u Hrvatskoj: takav pokušaj u Istri bi „slavno” propao, a do Splita ne bi ni stigao...

– Činjenica je da u Zagrebu i Istri postoji interesovanje za srpske knjige, ali postoji neko prećutno pravilo da naše knjige nisu tamo dobrodošle. Sve se zasniva na entuzijazmu pojedinaca i malih izdavačkih kuća, srpskih i hrvatskih, koje poluilegalnim kanalima uvoze knjige iz Srbije. To je neka partizanska ekonomija, a mi smo dosta oštećeni u toj razmeni. Iako mislim da smo u ovom slučaju mi u pravu, a da je druga strana na gubitku, zaključuje Šurbatović.

Direktor „Arhipelaga” Gojko Božović takođe smatra da je hrvatsko tržište knjiga u znatnoj meri zatvorenije za knjige iz okruženja, pa tako i iz Srbije. S druge strane, Srbija ima otvoreno tržište knjiga, gde su prisutna izdanja iz regiona u mnogo većoj meri nego što se knjige srpskih izdavača mogu naći bilo gde u susedstvu.

– Otvorenost uvek treba podržati, mada to ugrožava samu ideju autorskih prava zato što su prisutne knjige izdavača iz BiH, Crne Gore i Hrvatske za koje oni

nemaju prava da ih prodaju na tržištu Srbije. U isto vreme, te knjige postoje i u izdanjima srpskih izdavača koje su za njih otkupile prava, kaže Božović.

On je ukazao na to da se izdanja „Arhipelaga” nalaze u knjižarama u regionu, ali da je to istovremeno i pitanje distribucije, kao i carinskih i poreskih politika.

Treba nam veliki regionalni izdavač

– Nedavno sam prijatelju iz Makedonije ponudio primerak makedonskog prevoda „Konstantinovog raskršća”, ali on mi je rekao da mu je draže srpsko izdanje, jer srpske pisce čita na srpskom, zapazio je pisac Dejan Stojiljković. Po njegovom mišljenju koren svega jeste u jeziku.– Mi i dalje živimo na tzv. „jugoslovenskom” prostoru i mnogi pisci u okruženju su „naši”, kao na primer Ante Tomić ili Vedrana Rudan. Možda je, ipak, izuzetak Slovenija. Srbija je, bar ja tako mislim, u prednosti zbog toga što je produkcija veća, a kod nas su i knjige jeftinije. Provereno znam da se moje knjige čitaju u svim državama u okruženju. Ono što nam je, u stvari, potrebno jeste jedan veliki regionalni izdavač koji bi plasirao pisce iz svih bivših jugoslovenskih republika na ceo region, što bi bila neka vrsta književne „Jadranske lige”.

– Dela Danila Kiša „Arhipelag” objavljuje ekskluzivno za teritoriju Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Po carinskim i poreskim politikama treba naglasiti da sve zemlje na prostoru bivše Jugoslavije nisu u istom statusu: neke su deo Evropske unije, neke su na različitim nivoima pregovora sa EU, a samim tim usložnjeno je i pitanje distribucije knjiga. Problem je i u tome što nisu svuda podjednako razvijeni izdavaštvo, knjižarstvo i distributerska mreža. Na primer, u Crnoj Gori ima malo knjižara, a u BiH je izdavaštvo već godinama u ozbiljnim problemima, taj prostor relativno je otvoren, ali nema dobru knjižarsku mrežu, primetio je Božović.

Ako žele neku knjigu da plasiraju u region naši izdavači često sami organizuju izvoz, a ponekad distributerska mreža otkupi određena izdanja za zemlje u okruženju. To je lakši put za izdavača. Međutim, kako naši pisci komuniciraju sa publikom u regionu?

Komentarišući prisutnost nekih svojih dela u regionu, pisac Igor Marojević primećuje da se slovenački i hrvatski izdavači više oslanjaju na matična ministarstva za kulturu, gde knjiga znatno više košta nego u Srbiji, a tržište knjige teško i da postoji.

– Imao sam sreću da su „Beograđanke” relativno dobro tiražno prošle u Skoplju, kao i „Majčina ruka” u Sloveniji – roman je objavljen u džepnoj ediciji „Beletrine” pa košta deset evra, dok vam tamošnje „reprezentativnije” knjige nude na promociji po sniženoj ceni od dvadeset i kusur evra. Ostala moja izdanja u Ljubljani, Zagrebu i Skoplju, većina njih, podelila su sudbinu dobrog dela srpskih knjiga u skorije vreme objavljenih u regionu: dosta medijske propraćenosti i prikaza, apsolutno loša prodaja, kaže Marojević.

Pri svemu tome, a pre svega zbog postojanja tržišta knjige, naš sagovornik Beograd vidi kao poverljiviji i širokogrudiji, zbog čega se sve više pisaca iz regiona doseljava se u Beograd ili često boravi u njemu.

– Srbija nije dobro mesto za život, ali je dobro mesto za pisanje. Tako je ne samo zbog dostupnosti obilja grotesknog književnog materijala, nego i zato što ovde znatan broj autora ipak ima relativne šanse da se izbori za veće reakcije publike, zapaža Marojević.

Mogli bismo dakle da budemo zadovoljni otvorenošću našeg tržišta, ali samo kada bi autorska prava bila do kraja poštovana. To znači da  u Srbiji ne bi smele da se nađu u prodaji knjige izdavača iz okruženja ukoliko nemaju otkupljena prava za njih i izvan svoje države. Pisac Enes Halilović smatra da plasman knjiga jeste veliki problem književnosti, da je poštarina iz Srbije ka inostranstvu preskupa, ali da je još veći problem to što se loše knjige proglašavaju za dobre.