Каљење пријатељства

По­ро­дич­но. Сед­ми­цу ра­ни­је би­ла је „из­вид­ни­ца” и ве­о­ма им се сви­де­ло, па сад на­сту­па „глав­ни­на”. За­пра­во, све је то ма­сло го­спо­ди­на Шо Јун­га, ко­ји већ два­на­ест го­ди­на жи­ви и ра­ди у Бе­о­гра­ду и го­во­ри срп­ски је­зик с бла­гим ман­да­рин­ским на­гла­ском. Он је по­сло­ван чо­век и не­ма ве­зе с ту­ри­змом, али је од­лу­чио да сво­јим зе­мља­ци­ма, по­зна­ни­ци­ма с крај­њег ис­то­ка Да­ле­ког ис­то­ка, пред­ста­ви ле­по­те Ср­би­је.

Го­сти Ко­шту­ни­ћа су дру­же­љу­би­ви и ср­дач­ни: мла­ђа­ри­ја го­во­ри по­не­ки стра­ни је­зик, али за­то ста­ри­ји уме­ју да се сме­ју на срп­ском. А де­це се за­те­кло то­ли­ко да би не­ко не­ви­чан бро­ја­њу по­ми­слио да је онај стро­ги де­мо­граф­ски про­пис ко­ји огра­ни­ча­ва број по­то­ма­ка – уки­нут. Ни­је, де­ца су са­мо ве­се­ли­ја, рас­тр­ча­ни­ја и гла­сни­ја.

Би­ли су сме­ште­ни у ва­ја­ти­ма но­вог ту­ри­стич­ко-ре­кре­а­тив­ног цен­тра, по­ви­ше ве­штач­ког је­зе­ра с пла­жом на Че­мер­ни­ци, а ода­тле су их до­ма­ћи­ни во­да­ли око­ло и по­ка­зи­ва­ли им оно што их је за­ни­ма­ло. Да­кле – све. А ме­ђу мно­штвом но­вих ис­ку­ста­ва нај­ја­чи ути­сак оста­ви­ли су, ре­дом: ка­ча­мак са си­ром и ди­мље­ном сла­ни­ном, кај­мак, ки­не­ски пи­ри­нач с пра­се­ти­ном ис­под са­ча, фа­бри­ка здра­ве хра­не и слат­ко од кај­си­ја, зо­о­ло­шки врт, му­зеј, Рав­на Го­ра, оби­ла­зак зна­ме­ни­то­сти у трак­тор­ској при­ко­ли­ци... Да оста­ну и ме­сец да­на, си­гур­но не би уто­ли­ли оно­ли­ку ра­до­зна­лост.

Рас­ту­жи­ли су се што им вред­ни се­ља­ци ни­су до­пу­сти­ли да пла­сте се­но с њи­ма, а збу­ни­ла их је при­ча о рат­ном аеро­дро­му на Га­ло­ви­ћа по­љу, ода­кле је пут сло­бо­де од­ле­те­ло 520 са­ве­знич­ких, ма­хом аме­рич­ких пи­ло­та, обо­ре­них то­ком ра­та над Евро­пом. „Па за­што вас он­да не во­ле?”, пи­та­ли су до­ма­ћи­не. Али ко би смо­гао стр­пље­ња да им то об­ја­шња­ва.

Же­не су би­ле за­па­ње­не ве­ле­би­љем ко­је ни­че по окол­ним ли­ва­да­ма и пред­у­зи­ма­ле ду­ге шет­ње не би ли на­бра­ле не ви­ше од ру­ко­ве­ти, ка­ко не би „оште­ти­ле” че­сти­те Ко­шту­ни­ча­не.

И та­ко три да­на, ко­ји су се сте­сни­ли као је­дан. Про­ле­те­ло је и њи­ма, и до­ма­ћи­ни­ма, па по­зив да им на­и­ђу по­но­во до­го­ди­не ни­по­што ни­је био пу­ка љу­ба­зност, већ по­тај­на на­да. Оно, ко зна... А већ сле­де­ћег ви­кен­да до­ла­зи но­ва гру­па го­сти­ју из Ки­не, ва­ља ми­сли­ти и на њих.