Kaljenje prijateljstva

Po­ro­dič­no. Sed­mi­cu ra­ni­je bi­la je „iz­vid­ni­ca” i ve­o­ma im se svi­de­lo, pa sad na­stu­pa „glav­ni­na”. Za­pra­vo, sve je to ma­slo go­spo­di­na Šo Jun­ga, ko­ji već dva­na­est go­di­na ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du i go­vo­ri srp­ski je­zik s bla­gim man­da­rin­skim na­gla­skom. On je po­slo­van čo­vek i ne­ma ve­ze s tu­ri­zmom, ali je od­lu­čio da svo­jim ze­mlja­ci­ma, po­zna­ni­ci­ma s kraj­njeg is­to­ka Da­le­kog is­to­ka, pred­sta­vi le­po­te Sr­bi­je.

Go­sti Ko­štu­ni­ća su dru­že­lju­bi­vi i sr­dač­ni: mla­đa­ri­ja go­vo­ri po­ne­ki stra­ni je­zik, ali za­to sta­ri­ji ume­ju da se sme­ju na srp­skom. A de­ce se za­te­klo to­li­ko da bi ne­ko ne­vi­čan bro­ja­nju po­mi­slio da je onaj stro­gi de­mo­graf­ski pro­pis ko­ji ogra­ni­ča­va broj po­to­ma­ka – uki­nut. Ni­je, de­ca su sa­mo ve­se­li­ja, ras­tr­ča­ni­ja i gla­sni­ja.

Bi­li su sme­šte­ni u va­ja­ti­ma no­vog tu­ri­stič­ko-re­kre­a­tiv­nog cen­tra, po­vi­še ve­štač­kog je­ze­ra s pla­žom na Če­mer­ni­ci, a oda­tle su ih do­ma­ći­ni vo­da­li oko­lo i po­ka­zi­va­li im ono što ih je za­ni­ma­lo. Da­kle – sve. A me­đu mno­štvom no­vih is­ku­sta­va naj­ja­či uti­sak osta­vi­li su, re­dom: ka­ča­mak sa si­rom i di­mlje­nom sla­ni­nom, kaj­mak, ki­ne­ski pi­ri­nač s pra­se­ti­nom is­pod sa­ča, fa­bri­ka zdra­ve hra­ne i slat­ko od kaj­si­ja, zo­o­lo­ški vrt, mu­zej, Rav­na Go­ra, obi­la­zak zna­me­ni­to­sti u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci... Da osta­nu i me­sec da­na, si­gur­no ne bi uto­li­li ono­li­ku ra­do­zna­lost.

Ras­tu­ži­li su se što im vred­ni se­lja­ci ni­su do­pu­sti­li da pla­ste se­no s nji­ma, a zbu­ni­la ih je pri­ča o rat­nom aero­dro­mu na Ga­lo­vi­ća po­lju, oda­kle je put slo­bo­de od­le­te­lo 520 sa­ve­znič­kih, ma­hom ame­rič­kih pi­lo­ta, obo­re­nih to­kom ra­ta nad Evro­pom. „Pa za­što vas on­da ne vo­le?”, pi­ta­li su do­ma­ći­ne. Ali ko bi smo­gao str­plje­nja da im to ob­ja­šnja­va.

Že­ne su bi­le za­pa­nje­ne ve­le­bi­ljem ko­je ni­če po okol­nim li­va­da­ma i pred­u­zi­ma­le du­ge šet­nje ne bi li na­bra­le ne vi­še od ru­ko­ve­ti, ka­ko ne bi „ošte­ti­le” če­sti­te Ko­štu­ni­ča­ne.

I ta­ko tri da­na, ko­ji su se ste­sni­li kao je­dan. Pro­le­te­lo je i nji­ma, i do­ma­ći­ni­ma, pa po­ziv da im na­i­đu po­no­vo do­go­di­ne ni­po­što ni­je bio pu­ka lju­ba­znost, već po­taj­na na­da. Ono, ko zna... A već sle­de­ćeg vi­ken­da do­la­zi no­va gru­pa go­sti­ju iz Ki­ne, va­lja mi­sli­ti i na njih.