„Бизмарк” допловио у Вршац

Мада је кратко учествовао у ратним операцијама пре него што је потопљен, „Бизмарк” је остао запамћен као врхунско дело нацистичке бродоградње, дужине 251 и ширине 36 метара. Добио је име по чувеном немачком канцелару, Оту фон Бизмарку (1815–1898).

– Читав дан сам смештао „бизмарка” на кровни носач аутомобила, не само због величине ове макете, у чију сам изградњу уложио године стрпљивог рада, већ и зато што на путу од Минхена до Србије није смело да буде ризика, прича нам господин Петер. – Брод, са којег сам претходно скинуо артиљеријско оруђе, био је у жижи интересовања и царине и путника на граничним прелазима. Одахнуо сам тек кад смо „бизмарк”, Биљана и ја „допловили” до броја 12 на Селенитском путу на Вршачком брегу. Мада сам и даље стрепио од непријатних изненађења, с обзиром да га је требало скинути са крова аутомобила и спустити низ стрмо степениште у већ припремљену хоби-собу.

Петер нам каже да је ово трећи „бизмарк” који је направио. Овај је највећи и још није завршен. За сређивање свих детаља на броду требаће му бар још две године рада, „и тада ће бити моје животно дело”. „Зима је право годишње доба за посвећивање хобијима, па ћу завршне послове на мом бојном броду наставити крајем ове године”.

У централном делу собе, баш како му и приличи, разбашкарио се „бизмарк”, на великом постољу, пун наоружања направљеног од специјалних материјала, углавном својеручно, а неке детаље је и купио. Понеко од оруђа прекривено је церадом, да буде заштићено од погледа „непријатеља”, а радари су спремни за „осматрање”, на броду је паркиран и ратни један хидро-авион... Захваљујући Петеру, „Бизмарк” је наставио да живи. На полицама у хоби-соби је пуно историје, ту је „усидрен” и једрењак из доба Римљана.

У свом хоби-кутку Петер чува велику збирку минерала, које је сам копао на свим континентима и сваки комад има своју причу. На сајму сакупљача минерала, полудрагог камења и руда из целог света у Минхену, истрговао је и комад метеора, и каменчић са Месеца. Са „бизмарком” и колекцијом од око 500 килограма различитих врста правог рудног богатства су и „Наполеонови војници”, фигуре Амазонки и макете бродова и тенкова, које је наш домаћин сам састављао, на полицама је лепо сређена библиотека, која се односи на интересовања овог Немца, коме се Вршац допао за пензионерски живот, а ту су и филмови о макетарству и осталим његовим хобијима. У овом Петеровом радном кабинету рађају се нова ратна пловила и тенкови...

Биљана се сећа велике макете железнице, коју је Петер направио али она није могла у Србију, јер је била велика. Тешка срца ју је продао. На тој макети не само да су тутњали возови кроз поља и тунеле и преко мостова, већ су и семафори радили, рампе су се спуштале и дизале, друмски саобраћај се упоредо одвијао, скретнице су укрштале и усмеравале возове, како се не би сударали... „Мој Петер баш има златне руке.”

Иначе, Биљана и Петер су омиљене комшије. Петер каже да није научио српски језик, јер доста Вршчана говори немачки језик, „па нисам морао да се трудим”. Одушевљен је архитектуром и прелепим вршачким капијама. Али, никако да схвати зашто им власници кућа не посвећују довољно пажње.