Боксер за све категорије
Прокупље – Владимир Миленковић Пуље читав живот посветио је најплеменитијој спортској вештини, боксу, а јединствен је по томе што је можда и једини боксер у тадашњој Југославији и шире који је боксовао у свих 11 аматерских категорија од мува до тешке. Почео је као четрнаестогодишњак са 47,5 килограма у папир категорији, да би каријеру завршио 1988. године као тешкаш са 90 килограма. Богату спортску биографију Прокупчанина кога сви знају по надимку Пуље овековечио је у својој књизи Томица Ристић „Живот му је био бокс, бокс му је постао живот”.
– Уз посебну лекарску дозволу, 1975. године почео сам да боксујем у првој постави Топличанина који је тада био у самом врху југословенског бокса. До краја каријере, променио сам све категорије – присећа се Пуље. Био је познат и по томе што је за потребе екипе као од шале могао да пређе из лакше у тежу категорију и обрнуто. Тада није ни слутио да ће његова боксерска каријера бити јединствена, јер је за 16 година боксовао у свих 11 категорија. Био је тимски играч и није му било тешко да кад затреба клубу боксује у једној или другој категорији.
– Кад је требало да скинем килажу, трчао сам 20 километара дневно, вежбао на справама, боравио у сауни и тако за само један тренинг скидао до пет, а за два дана чак и више од девет килограма. Није било лако, али уз понеку инфузију и витамине, издржавао сам све – истиче Пуље. Када је требало да набаци неки килограм, немилосрдно је таманио слаткише у прокупачким посластичарама. Пуље се присећа да је често побеђивао своје противнике, али и да је витешки подносио поразе. Најдуже се задржао у полувелтер и велтер категорији у којима је као такмичар постигао и најбоље резултате. Своју предиспозицију да боксује у више категорија некада је плаћао у рингу, тако што је добијао батине којих се и сада сећа од тежих и искуснијих боксера. – На бокс мечу Раднички Београд – Топличанин, Здравко Башић из противничке екипе ме је нокаутирао и то је био један од тежих пораза. Ипак, највеће батине сам добио у мечу Топличанин – Пула, од боксера Грандића који ме је прописно изударао. Истина, и ја сам њему узвратио и тај меч је завршен нерешено, али ћу га памтити јер сам се дуго лечио од удараца задобијених у њему – присећа се Миленковић. Тврди да је садашњи начин ревијалних мечева допринео да бокс падне на најниже гране и да уколико се жели поновна афирмација ове вештине мора се увести екипно такмичење клубова.
– У наше време се одржавало првенство. Ми смо као клуб играли једне недеље код куће, а једне у гостима. Тада су сале у којима су се одржавали бокс мечеви биле мале да приме све посетиоце који су желели да виде прослављене величине овог спорта – наглашава Миленковић. Он каже да је волео спорт а посебно бокс и да му ништа у то време није било тешко, а за клуб се борио из љубави и готово без икакве финансијске надокнаде.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
