Гаси се штампано издање „Вилиџ војса”

Али, после 62 године информативно-културни недељник „Вилиџ војс” укида своје штампано издање, пренели су амерички медији. Упркос тиражу од 120.000 примерака, недељник се више неће штампати, пише „Ју-ес-еј тудеј”, већ ће се преоријентисати на дигитално издање. Некада утицајан глас и платформа, „Вилиџ војс” се, попут многих других историјски битних недељника, већ неколико година бори за опстанак на тржишту, а у последње време је чак и бесплатно дељен, подсећа „Гардијан”.

„Више од 60 година `Вилиџ војс` је играо огромну улогу у америчком новинарству, политици и култури. Био је носилац прогреса и глас људи чија би мишљења, идентитети и идеје остали у запећку”, навео је у саопштењу Питер Барби, који је преузео овај недељник пре две године, додавши да је укидање штампаног издања „рефлексија времена”. Онлајн издање недељника, који је од оснивања 1955. године овенчан са три „Пулицерове” награде, има, како пише „Холивуд рипортер”, готово милион и по посетилаца.

Један од заштитних знакова „Вилиџ војса” јесте традиционални годишњи избор најбољих музичких издања. Избор назван „Pazz and Jop Poll” установио је још 1971. године новинар, есејиста и доајен америчке рок-критике Роберт Кристгау. Сваке године окупио би, на националном нивоу, своје колеге које су давале суд о најбољим албумима и песмама у протеклих 12 месеци. Тај годишњи осврт на популарну музику био је један од најутицајнијих, бар у САД, и то не само међу читаоцима, односно публиком „Вилиџ војса”, већ и у свету музике. А сваки кантаутор, од Бруса Спрингстина, преко Принса, до Бека са поносом би се освртао на „титулу најбољег” на годишњој листи овог недељника.

И док је у првом избору 1971. албумом године проглашена плоча „Who`s Next” британског састава „Ху”, у протекле четири и по деценије неприкосновен је био Боб Дилан чије су се плоче чак четири пута нашле на врху годишње листе „Вилиџ војса”.

Жал за гашењем штампаног издања очит је и из текста „Њујорк тајмса” у коме стоји да без „Вилиџ војса” „један Њујорчанин вероватно не би био прави Њујорчанин”. Никада не би открио Сема Шепарда, нити свој омиљени панк бенд, не би знао коју представу да погледа средом на Оф-Бродвеју, сазнао шта је Жак Дерида подразумевао под деконструкцијом, пише „Њујорк тајмс”, подсећајући да су захваљујући „Вилиџ војсу” цветали алтернативни и почесто маргинализовани укуси у уметности и идеологији.