Небо и његови миљеници

Оба филма су жестока, експлозивна сваки на свој начин, за велико поштовање, с тим што су симпатије знатно веће на страни изврсног либанског филма. Шредеров филм „Прва реформа” на неочекиван начин спаја свет религије, свет тероризма и огромну забринутост за судбину загађене планете и отворено поставља питање: „Хоће ли нам бог опростити за уништење његовог дела?”.

Ово питање се готово случајно нашло пред Ернстом Толером (у убедљивом тумачењу Итана Хоука), локалним свештеником једне мале и непосећене северноамеричке реформаторске цркве, иначе бившим војним капеланом разбијеним тугом због смрти сина у Ираку којег је подстакао да се прикључи војсци.

Готово да га је случај довео пред ту младу, трудну парохијанку и њеног депресивног мужа, члана радикалног покрета за заштиту животне средине који не жели рођење детета у свету којем због загађености прети катаклизма. Он је тај који је свештеника замолио за одговор на кључно питање, несвестан да ће у њему покренути поновно откривање осећаја сврхе и праву мисију исправљања грешака које су учињене многима.

Управо ту негде Пол Шредер почиње неку врсту филозофског истраживања потрошених мисли о томе да је свет у опасности и уочљивих недостатака црквене акције, самозадовољног предузимања мисије с надом у повратак и вере и сврхе постојања. Креће се кроз тај свет духовности као да се само тим бавио читавог свог живота. Можда и јесте с обзиром на то да је изјавио да је о оваквом сценарију размишљао готово пола века.

Како му је пошло за руком да споји наизглед неспојиво – хришћанског свештеника и самоубилачки прслук, да споји очигледну инспирацију Бресоновим филмом „Дневник сеоског свештеника“ (1951) и (стварне) жртве међу активистима заштите животне средине и неочекивану и нагло (у монтажи) прекинуту љубавну причу, видеће и наши гледаоци када овај филм буде стигао на Фестивал ауторског филма или београдски Фест...

Питање опроста међу људима веома темељно а деликатно поставио је својим филмом „Увреда” либански редитељ Зијад Дуеири, заронивши дубоко, до најситнијих пора у организам земље израњаване грађанским ратом (боље је рећи – ратовима), Либана, града Бејрута у којем и данас непрестано варничи међу либанским хришћанима и палестинским муслиманима.

То како је Дуеири испричао причу о једној наизглед беспотребној свађи између младог либанског хришћанина, животним проблемима и будућим очинством оптерећеног Тонија и скромног и вредног грађевинара Јасера, палестинског избеглице, трајног становника бејрутског избегличког кампа у срцу града, и то како је то довео готово до апсурда догађаја који измичу контроли пред очима ама баш целе јавности, остаће веома дуго упамћено.

Изврстан филм, визуелно, али и глумачки убедљив готово до савршенства. Динамичан, окретан, историјски тачан. Изазован на сваком филмском плану, али и на плану сликања стварности у друштву које вида ране, стварности у којем комшијска свађа поприма обрисе судског и политичког догађаја прве врсте. Стварности у којој ће и Тони и Јасер, та два тврдоглава породична мушкарца, на свој мушки начин ипак једно другом рећи „Жао ми је“, свесни да свако са собом носи и свој део кривице. Иако не личним учешћем и за немиле ратне догађаје и за ову нервозну комшијску свађу.

Либанска „Увреда” је од оне врсте филма који бих увек веома радо препоручила за гледање у биоскопима широм бивше Југославије.