Nebo i njegovi miljenici

Oba filma su žestoka, eksplozivna svaki na svoj način, za veliko poštovanje, s tim što su simpatije znatno veće na strani izvrsnog libanskog filma. Šrederov film „Prva reforma” na neočekivan način spaja svet religije, svet terorizma i ogromnu zabrinutost za sudbinu zagađene planete i otvoreno postavlja pitanje: „Hoće li nam bog oprostiti za uništenje njegovog dela?”.

Ovo pitanje se gotovo slučajno našlo pred Ernstom Tolerom (u ubedljivom tumačenju Itana Houka), lokalnim sveštenikom jedne male i neposećene severnoameričke reformatorske crkve, inače bivšim vojnim kapelanom razbijenim tugom zbog smrti sina u Iraku kojeg je podstakao da se priključi vojsci.

Gotovo da ga je slučaj doveo pred tu mladu, trudnu parohijanku i njenog depresivnog muža, člana radikalnog pokreta za zaštitu životne sredine koji ne želi rođenje deteta u svetu kojem zbog zagađenosti preti kataklizma. On je taj koji je sveštenika zamolio za odgovor na ključno pitanje, nesvestan da će u njemu pokrenuti ponovno otkrivanje osećaja svrhe i pravu misiju ispravljanja grešaka koje su učinjene mnogima.

Upravo tu negde Pol Šreder počinje neku vrstu filozofskog istraživanja potrošenih misli o tome da je svet u opasnosti i uočljivih nedostataka crkvene akcije, samozadovoljnog preduzimanja misije s nadom u povratak i vere i svrhe postojanja. Kreće se kroz taj svet duhovnosti kao da se samo tim bavio čitavog svog života. Možda i jeste s obzirom na to da je izjavio da je o ovakvom scenariju razmišljao gotovo pola veka.

Kako mu je pošlo za rukom da spoji naizgled nespojivo – hrišćanskog sveštenika i samoubilački prsluk, da spoji očiglednu inspiraciju Bresonovim filmom „Dnevnik seoskog sveštenika“ (1951) i (stvarne) žrtve među aktivistima zaštite životne sredine i neočekivanu i naglo (u montaži) prekinutu ljubavnu priču, videće i naši gledaoci kada ovaj film bude stigao na Festival autorskog filma ili beogradski Fest...

Pitanje oprosta među ljudima veoma temeljno a delikatno postavio je svojim filmom „Uvreda” libanski reditelj Zijad Dueiri, zaronivši duboko, do najsitnijih pora u organizam zemlje izranjavane građanskim ratom (bolje je reći – ratovima), Libana, grada Bejruta u kojem i danas neprestano varniči među libanskim hrišćanima i palestinskim muslimanima.

To kako je Dueiri ispričao priču o jednoj naizgled bespotrebnoj svađi između mladog libanskog hrišćanina, životnim problemima i budućim očinstvom opterećenog Tonija i skromnog i vrednog građevinara Jasera, palestinskog izbeglice, trajnog stanovnika bejrutskog izbegličkog kampa u srcu grada, i to kako je to doveo gotovo do apsurda događaja koji izmiču kontroli pred očima ama baš cele javnosti, ostaće veoma dugo upamćeno.

Izvrstan film, vizuelno, ali i glumački ubedljiv gotovo do savršenstva. Dinamičan, okretan, istorijski tačan. Izazovan na svakom filmskom planu, ali i na planu slikanja stvarnosti u društvu koje vida rane, stvarnosti u kojem komšijska svađa poprima obrise sudskog i političkog događaja prve vrste. Stvarnosti u kojoj će i Toni i Jaser, ta dva tvrdoglava porodična muškarca, na svoj muški način ipak jedno drugom reći „Žao mi je“, svesni da svako sa sobom nosi i svoj deo krivice. Iako ne ličnim učešćem i za nemile ratne događaje i za ovu nervoznu komšijsku svađu.

Libanska „Uvreda” je od one vrste filma koji bih uvek veoma rado preporučila za gledanje u bioskopima širom bivše Jugoslavije.