Зашто Београд никад није био претња као Пјонгјанг

МИЛОШЕВИЋ КАО СИМБОЛ СТРАХА: У мору анализа издваја се она, коју у париском либералном дневнику „Ехо” потписује угледни француски политиколог Доминик Мојси, истичући да регионалне силе – Кина, Јапан и Јужна Кореја – морају заједнички много више да предузму како би се постигло мирно решење актуелне кризе. Аутор познатог дела „Геополитика емоција” добро примећује да, изузев Јапана, осталим регионалним силама решавање кризе са Пјонгјангом није најважнији приоритет, па се тако Сеул више брине о унутрашњим проблемима, не намеравајући да превазиђе горко историјско наслеђе и удружи се са Токијом. До удруживања није ни Пекингу, који више брине о томе какве ће бити америчке реакције на Кимове ракете, него какав утицај те ракете имају на стабилност целог региона.

Мојсијева анализа би у многоме била тачан пресек стања и могућих решења криза да у закључку није „испалио” једно стереотипно поређење којим је у многоме довео у питање кредибилитет своје анализе.

„Азија може остати континент мира и просперитета само ако Кина, Јапан и Јужна Кореја се усагласе. У супротном, Северна Кореја ризикује да постане за Азију 21. века оно што је Србија била за Европу 20. века”, истиче овај оснивач Француског института за међународне односе, настојећи да Кима очигледно упореди са Слободаном Милошевићем.

Иако би ово поређење можда било у сагласју са на Западу општеприхваћеном упрошћавању балканских сукоба деведесетих за које се, по правилу, једино криви Милошевићева Србија, ово поређење у неколико аспеката није тачно.

Најпре, окривити Србију да је у 20. веку реметила Европу у тома да буде континент мира и просперитета значило би у потпуности занемарити шта се заиста дешавало у Европи у прошлом веку. Значило би заборавити Хитлера и улогу Немачке и Аустроугарске у два светска рата. Значило би заборавити холокауст и више од 110 милиона људи погинулих у оба светска рата. Додуше, можда Мојси криви Србију за Први светски рат, због Гаврила Принципа и непристајања за ултиматуме Аустроугарске империје, али то опет не објашњава како је Србија спречавала Европу да буде континент мира у време фирера.

Чак и ако је Мојси мислио само на последњу деценију прошлог века, ни ту није у праву, будући да су ратови на територији бивше Југославије евидентно имали локални карактер па као такви нису утицали на просперитет Европе. Напротив, док је рат у Хрватској већ увелико тутњао, Европи то није сметало да усагласи и потпише Мастрихтски уговор у фебруару 1992. чиме је успостављена Европска унију, заснована не само на економској сарадњи, већ и на политичком, безбедносном, правосудном, али и монетарном удруживању. Дакле, чак и ако је Србија крива за све ратове деведесетих у Европи, то Европу инје спречавало да граби путем просперитета и ојачавању мировног пројекта.

НУКЛЕАРНА ЗАШТИТА: Да је Мојсијев закључак фаличан можда најбоље указује то са којим оружјем је „Србија претила Европи”, а са којим Северна Кореја Азији, али и остатку света. Да је Србија у било којем тренутку била и близу хидрогнеских и нуклеарних бомби, као и ракета средњег и дугог домета, тек то би заиста могло да доведе у питање мир у Европи. И скромнији арсенал од оног са којим располаже трећи владар из севернокорејске комунистичке династије Ким попричино извесно би утицао да САД и НАТО много више поразмисле да ли ће да изврше агресију на тадању СР Југославију.

Заправо цела прича о Северној Кореји већ годинама уверава да је поседовање најразорнијег наоружања, као што су хигрогенска и нуклеарна бомба, заправо најјаче осигурање од инвазије великих сила. Да је Садам Хусеин имао бар „прљаву” нуклеарну бомбу коју је могао да испали само на неки од за Америку важних тачака на Блиском истоку, тешко да би Џорџ Буш и Тони Блер послали бомбардере и копнене трупе у инвазију на Ирак. Да је имао бар једну нуклеарну бомбу и да није пристао на споразум о хемијском наоружању, пуковник Муамер ел Гадафи би вероватно и данас био жив и присно сараживао са европским земљама, чије нафтне компаније имају пројекте у овој афричкој земљи пребогатој „црни златом”.

КИМ У СЛУЖБИ ТРАМПА: Да када имате нуклеарну војну моћ пред вама застаје и моћна САД на својеврстан начин је потврдио док је још био на функцији Трамповог главног стратега Стив Бенон, истичући да за претење Пјогјанга „не постоји војно решење”. „Док неко не реши део једначине по којем ће 10 милиона људи у Сеулу погинути у првих 30 минута од конвенционалног оружја, не знам о чему говорите, нема овде војног решења. Имају нас”, рекао је у једном интервјуу средином августа Бенон, којег Трамп и даље зове за савете.

Тога су свесне и Русија и Кина, па чак и Немачка, која је подржала руско-кинески предлог о истовременом замрзавању нуклеарних и ракетних проба Северне Кореје и војних вежби САД и Јужне Кореје. Трамп је одбацио тај предлог, јер заправо Ким на известан начин ради у Трампову корист. Нуклеарним и ракетним пробама он заправо омогућава америчкој војсци да се, због забринутости за савезнике, у бројнијем саставу распореди у близини Кине, а с друге стране, Трампу олакшава да смањи амерички трговински дефицит тако што је америчкој војној индустрији дао зелено светло да Јапану и Јужној Кореји прода неколико милијарди долара вредно наоружање.