Мале приче Дејвида Линча

„Лин­чо­ве фо­то­мон­та­же су не­што нај­чуд­ни­је што сам ви­део у сво­јој ка­ри­је­ри”, ка­же Ми­тро­вић док ше­та­мо га­ле­ри­јом Арт­гет, јед­ним од три из­ло­жбе­на про­сто­ра у Кул­тур­ном цен­тру ко­је су ис­пу­ни­ле фо­то­гра­фи­је аме­рич­ког ре­ди­те­ља. Ње­гов по­сао је био да од ори­ги­на­ла у ди­ги­тал­ној фор­ми на­пра­ви цр­но-бе­ле фо­то­гра­фи­је ве­ли­ког фор­ма­та за из­ло­жбу у Европ­ској ку­ћи фо­то­гра­фи­је у Па­ри­зу, пре­сти­жној ин­сти­ту­ци­ји за фо­то­гра­фи­ју ко­ја је пре три го­ди­не из­ло­жи­ла пе­де­се­так Лин­чо­вих ра­до­ва ко­је са­да има при­ли­ку да ви­ди и бе­о­град­ска пу­бли­ка.

„Као и сви ве­ли­ки умет­ни­ци Линч је не­по­сре­дан. Он по­шту­је мој рад, као што ја по­шту­јем ње­гов”, ка­же овај креп­ки осам­де­сет јед­но­го­ди­шњак ко­ји је, пре не­го што се 1964. го­ди­не об­рео у Па­ри­зу, уса­вр­ша­вао за­нат у фо­то-сту­ди­ју „Војн” у Ва­си­ној, не­да­ле­ко од га­ле­ри­је у ко­јој раз­го­ва­ра­мо.

Ми­тро­вић је пред­ло­жио Лин­чо­вом аген­ту да из­ло­жбу пре­се­ли у Бе­о­град, тру­де­ћи се да укло­ни ње­го­ве не­до­у­ми­це, иако је би­ло до­го­во­ре­но да го­сту­је у тек не­ко­ли­ко европ­ских гра­до­ва. И Линч је при­стао. Ова из­ло­жба је до­бар на­чин да се из дру­га­чи­јег угла са­гле­да ње­го­во ства­ра­ла­штво.

„Линч ка­же да је код ње­га фо­то­гра­фи­ја до­шла из фил­ма, да га је по­крет­на сли­ка уве­ла у фо­то­гра­фи­ју. Ов­де је за­ни­мљи­во да ње­го­ва ли­ков­на умет­ност пра­ви уплив у фо­то­граф­ски рад”, об­ја­шња­ва Ми­ро­слав Ка­рић, исто­ри­чар умет­но­сти и до­бар по­зна­ва­лац Лин­чо­вог ви­зу­ел­ног ства­ра­ла­штва. Са Ве­сном Да­ни­ло­вић он је бе­о­град­ски ку­стос из­ло­жбе, уз тро­ји­цу ко­ле­га са фран­цу­ске стра­не.

„Не­ко ће на ове ра­до­ве гле­да­ти као на фо­то­гра­фи­је, ја их до­жи­вља­вам као фо­то­гра­фи­ке, јер има­ју ис­тан­ча­ни сен­зи­би­ли­тет гра­фич­ког. То не чу­ди јер се Линч опро­бао у ме­ди­ју гра­фи­ке, а у по­след­ње вре­ме до­ста ра­ди ли­то­гра­фи­ју”, об­ја­шња­ва Ка­рић.

Линч је по­чео као сли­кар, умет­нич­ку ака­де­ми­ју у Фи­ла­дел­фи­ји за­вр­шио је 1965. го­ди­не. Ње­гов раз­вој­ни пе­ри­од обе­ле­жи­ла је умет­ност пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка, аван­гар­да ко­ја је про­ме­ни­ла пер­цеп­ци­ју ствар­но­сти мо­дер­ног чо­ве­ка, тра­га­ње за ду­бљим сло­је­ви­ма ствар­но­сти у сно­ви­ма и не­све­сном, ап­стракт­ни екс­пре­си­о­ни­зам Џек­со­на По­ло­ка, де­ком­по­но­ва­на те­ла Френ­си­са Беј­ко­на, аме­рич­ко дру­штво 50-их и оту­ђе­ни ам­би­јен­ти Едвар­да Хо­пе­ра. Де­ху­ма­ни­за­ци­ја све­та, осе­ћа­ње оту­ђе­но­сти и ко­лек­тив­не пси­хо­зе по­ста­ли су део ње­го­вих умет­нич­ких ви­зи­ја.

„При­вла­чи­ли су га све­то­ви ’испод површине’ оно што је у ра­ној мла­до­сти уочио да се кри­је ис­под ис­по­ли­ра­не сли­ке сред­ње Аме­ри­ке у ко­јој је жи­вео, иза иди­лич­них пеј­за­жа са ку­ћа­ма оиви­че­ним др­ве­ном огра­дом, зе­ле­ном тра­вом и пла­вим не­бом. Тра­гао је за сло­же­ни­јим, уз­бу­дљи­ви­јим и опа­сни­јим по­сто­ја­њи­ма, уз­не­ми­ра­ва­ла га је спо­зна­ја да ме­ста и те­ла мо­гу да тру­ле, да про­па­да­ју”, об­ја­шња­ва Ка­рић.

Ути­цај на Лин­чов филм­ски и ли­ков­ни при­ступ имао је и аме­рич­ки сли­кар и пе­да­гог Ро­берт Хен­ри ко­ји је мла­дим умет­ни­ци­ма го­во­рио да ра­зум мо­же да бу­де ве­ли­ка пре­пре­ка у пер­цеп­ци­ји ре­ал­ног. Линч је за­др­жао де­чи­ју фа­сци­на­ци­ју све­том ко­ји га окру­жу­је, нео­п­те­ре­ће­ну ин­те­лек­том ко­ји огра­ни­ча­ва про­стор ма­ште. Ре­зер­во­ар иде­ја не тра­жи у ре­ал­но­сти, већ у по­ни­ра­њу у свој уну­тра­шњи свет. У то­ме му по­ма­же тран­сцен­ден­тал­на ме­ди­та­ци­ја ко­јој се сва­ко­днев­но по­све­ћу­је.

У ср­жи ње­го­вог умет­нич­ког из­ра­за је по­е­ти­ка оне­о­би­ча­ва­ња, о че­му све­до­чи и ова из­ло­жба. Да би ево­ци­рао де­тињ­ство Линч је по­ста­вио де­ча­ка са хи­пер­тро­фи­ра­ном гла­вом у по­ље са др­ве­ним ко­њем и ма­лим ави­о­ном. На из­ло­же­ним фо­то­мон­та­жа­ма су глав­ни то­по­си Лин­чо­вог све­та, ку­ћа као про­стор у ко­ме иди­ла мо­же да се пре­тво­ри у ко­шмар, гла­ва ко­ја ов­де асо­ци­ра на Ма­гри­та, ин­сек­ти ко­ји ре­ме­те сли­ку нор­мал­но­сти. То су еле­мен­ти они­рич­ке сли­ке у ко­јој вла­да­ју не­кон­тро­ли­са­не си­ле, у ко­јој је ат­мос­фе­ра уз­не­ми­ру­ју­ћа, пре­те­ћа, кла­у­стро­фо­бич­на, по­пут оне у фил­мо­ви­ма „Гла­ва за бри­са­ње” и „Твин Пикс”. Ве­ли­ку па­жњу по­све­ћу­је ком­по­зи­ци­ји ових ко­ла­жа, као што у сво­јим фил­мо­ви­ма па­жљи­во ра­ди на де­ко­ру, на сце­ни као ва­жном еле­мен­ту у пре­но­ше­њу пси­хо­ло­шких ста­ња ње­го­вих ју­на­ка.

Цр­но-бе­ла тех­ни­ка по­ја­ча­ва ути­сак нео­бич­ног и за­чуд­ног. На пи­та­ње за­што из­но­ва ко­ри­сти ову тех­ни­ку од­го­во­рио је да на тај на­чин же­ли да оно што ви­зу­а­ли­зу­је одво­ји од ре­ал­но­сти.

„То је кључ за раз­у­ме­ва­ња Лин­чо­вог ра­да, спо­соб­ност да не­што што је сва­ко­днев­но, пре­по­зна­тљи­во, бли­ско пред­ста­ви у не­ком дру­гом по­рет­ку у ко­ме по­ста­је стра­но и стра­шно”, ка­же Ка­рић.

За раз­ли­ку од по­крет­них сли­ка не­по­крет­не при­ча­ју ма­ле при­че, а од по­сма­тра­ча за­ви­си да ли ће оне пре­ра­сти у ве­ли­ке. Линч же­ли да сва­ко у њи­ма про­на­ђе про­стор за соп­стве­ни свет ма­ште, сно­ва и ко­шма­ра. „Иста сли­ка на раз­ли­чи­те на­чи­не де­лу­је на по­сма­тра­че”, ка­же ре­ди­тељ фил­мо­ва „Чо­век слон” и „Мул­хо­ланд драјв”.

По­се­ти­о­ци­ма бе­о­град­ске из­ло­жбе обра­ти­ће се пре­ко ви­део-лин­ка у уто­рак 12. сеп­тем­бра у 19 са­ти, у са­ли Дво­ра­не кул­тур­ног цен­тра у Ко­лар­че­вој на­кон при­ка­зи­ва­ња до­ку­мен­тар­ног фил­ма о ње­го­вом жи­во­ту.