Прозивање ћирилице

Пошто је Хрватска телевизија увршћена у све овдашње кабловске пакете, гледаоци у Србији знају и за Дениса Латина и за његову политичку емисију „Латиница”, па и за то да се у последњих неколико издања бавио темом ратова из деведесетих. Прво је у загребачки студио позвао госте из Србије, из уверења да је она узрочник, инспиратор, речју аутор целе те тужне приче, а потом Сарајлије, ради објашњења једног од битних поглавља – опсаде града Сарајева.

О поставци, склопу, вођењу тих емисија неће овом приликом бити речи – сем опаске да у најављеној (а помало претенциозној) намери да се „подвуче црта” испод ратне прошлости зарад мирнодопске будућности, оне заправо непријатељства настављају. Но занимљив повод понудила је опаска једног од учесника разговора, сарајевског ТВ новинара Сенада Хаџифејзовића. Пошто је водитеља „Латинице” усрдно засуо похвалама и одао му признање за заслуге у истраживању истине (помирење с разлогом није изриком поменуто), он је сматрао да ће ствари доћи на своје тек ако се нека слична емисија појави и у Србији. Нека „Ћирилица”, вероватно...

Можда РТС-а нема у кабловској понуди Босне и Херцеговине, можда су телевизије Б 92, Ентер, Авала, Фокс, Пинк, Студио Б... недоступне прекограничној публици. А можда она ипак зна за емисије „Упитник”, „Кључ”, „Око”, „ТВ мрежа”, „Утисак недеље”, „Прес претрес”, „Инсајдер”, „Полиграф”, „Није српски ћутати”, „Реците народу”, „Директно”... Само што се њихов садржај, нажалост неких босанскохерцеговачких, хрватских и иних тумача стварности, не уклапа сасвим у њихову тезу о једном и једином кривцу: некад, сад и убудуће.

Ко мисли да се јавност у Србији путем телевизијског програма није довољно суочавала са својом прошлошћу, да се није довољно правдала, кајала, извињавала, повијала пред стереотипним оптужбама – нека прати текућу предизборну кампању. Биће сасвим задовољан. Јер нико никад Србе не може да наружи толико колико они сами себе. И нико никад неће суморне и страшне слике из деведесетих стално враћати пред очи гледалаца не само у специјалним емисијама и серијама, документарним и играним филмовима него и у председничкој кампањи, како се то недавно десило у Србији.

А нека евентуална „Ћирилица” појавиће се на екрану тек кад из Хрватске или БиХ у њу пристану да дођу, и да о својима код куће говоре, један бивши амбасадор, попут Милана Ст. Протића, један врхунски глумац, попут Светозара Цветковића, и једна драмска списатељица светског реномеа, попут Биљане Србљановић – на њихов начин. Узгред, тај начин, који се испољава и у медијским иступима кандидаткиње за градоначелника Београда, застрашује по својој острашћености.