Пропадамо кроз забаву

Како ће се ове две представе, из две земље: Немачке и Швајцарске уклопити у српску причу? Да ли је ово и ваш први сусрет са балканским позоришним небом?

Не могу да претпоставим како ће се неко из Србије осећати током извођења јер свака култура обликује одређене наочари кроз које гледамо на свет. Али прилично сам сигуран да се обе представе баве општим питањем модерних људи, иако се „Снег” служи симболима и сликама који се односе на оријенталну позадину, а „Истребљење” показује мотиве из западног репертоара који се често бави религијским питањима или приказима раја. Пронаћи ћете тему попут друштва растрзаног унутрашњим конфликтима и агоније узроковане неспособношћу да се о томе искрено говори.

Хамбуршка представа „Снег” заснована је на епском путовању, а прати причу јунака Ка који се из Немачке враћа у Турску. Од понуђене грађе направили сте иронично политичко позориште? Шта је у фокусу вашег читања романа „Снег”?

Друштво које покушава да се бори са својим наслеђеним конфликтима, својим генетским кодом. То је судар између религиозних и нерелигиозних, између оних који постављају истину у прошлост и оних који траже истину у будућности. Посматрам шта се дешава када партије губе све више и више храбрости и отворености да комуницирају једне са другима, када други одједном постаје непријатељ. Сви ови духови могу да буду прелепи на известан начин, али ова лепота постаје узнемирујућа онда када почиње да потискује друге духове. То је прича о жртвама, о друштву које се мења у свету самонаправљених жртава. Ово је у традицији Франца Кафке и, наравно, „Ка” је такође иронична варијација „К”, хероја Кафкиног „Процеса”.

У швајцарској представи „Истребљење” троје јунака Олге Бах искушава и злоупотребљава слободе савременог западног друштва. Којим путем иде савремено западно друштво?

Мислим да је тешко да причамо о „модерном” западном друштву, као да можемо да имамо конзистентну дефиницију модерног или као да су западне културе тако сличне да бисмо могли да их сажмемо у једну дефиницију. Али, ова се друштва суочавају са сличним проблемима: незнању какве су користи имали од колонизације, страха политичара да направе непопуларне одлуке у социјално-медијској демократији, корупцији и пропадању кроз забаву, која ради све боље што људи мање желе да се суоче са остатком света. Конфликти су јасни: да ли ћемо покушати да затворимо врата и сакријемо се испод наших националних ћебади? Да ли ћемо делити благо векова колонизације? Да ли и даље можемо да верујемо у демократију или ово бледи попут вере у Бога у последњим данима средњег века?

Рођени сте и одрасли у Берлину. Колико вас је као уметника обликовао овај центар културе? Каква је уметничка понуда Берлина данас?

У Берлину сам упознао уметнике који су ме заиста обликовали, попут Франка Касторфа и Вегарда Винџа. Заиста је то тачка сусрета за интердисциплинарне уметнике који размењују инспирацију. У Берлину можете предузети естетичке ризике, некад су гладни за тим, јер због великог броја уметника постоји увек извесна моћ у ваздуху. Берлин је самог себе поставио у неко стање неспавања, град је увек у стању тока. И ноћни живот инспирише. Све може да постане предметом рада, питање је колико отворено гледате око вас, све може да буде велика шанса за иновацију. Наравно, Берлин је под опсадом технократа, бирократа и плутократа, који покушавају да пумпају креативност као што се нафта вади. Видећемо шта ће се изгубити а шта ће заувек остати. Позоришта садрже много више од зграде са људима који раде у њој.

Сви глобални сукоби, изјавили сте у једном интервјуу, манифестују се у Берлину. Како и зашто?

Берлин је мање град, а више конгломерат веома различитих градова. То није глобални град у значењу интернационалног финансијског центра, већ метропола, у значењу културног утицаја, поготову за млађе генерације. Берлин је у овом контексту релативно млад, морао је себе поново да „измисли” након уједињена. Можда је Берлин од тих дана у константном току, то је град који гори под парадоксима времена пуног судара цивилизација. Будући да није утврђен, и више попут влажне глине, њега формирају много амбиција, идеологија, неолибералних интереса и држе га еластичним за обликовање. Због своје отворене структуре, он представља савршено бојно поље за глобалне конфликте.

Зашто је наше време „искочило из зглоба”?

Сама природа је попут разбијене кристалне вазе, која никад није била направљена од делића који се уклапају.  Али, у временима слабости, ми више патимо због ове чињенице, и онда кажемо о овом времену да је „искочило из зглоба”. Достижемо крајњу тачку парадоксалног конфликта између верника и атеиста, између друштава сазданих на украденом новцу и друштава која тврде да су жртве ове пљачке, између преовладавајуће понуде да изградите и купите идентитет који поседујете и за који можете да се борите, и осећања, да не можете да будете задовољени уколико обећање значи потпуну контролу и срећу. Док год не прихватимо сломљену природу свега у нашем свету, ми ћемо једни друге убијати, кривећи друге да они спречавају перфекцију на коју ми мислимо да полажемо право.