Propadamo kroz zabavu

Kako će se ove dve predstave, iz dve zemlje: Nemačke i Švajcarske uklopiti u srpsku priču? Da li je ovo i vaš prvi susret sa balkanskim pozorišnim nebom?

Ne mogu da pretpostavim kako će se neko iz Srbije osećati tokom izvođenja jer svaka kultura oblikuje određene naočari kroz koje gledamo na svet. Ali prilično sam siguran da se obe predstave bave opštim pitanjem modernih ljudi, iako se „Sneg” služi simbolima i slikama koji se odnose na orijentalnu pozadinu, a „Istrebljenje” pokazuje motive iz zapadnog repertoara koji se često bavi religijskim pitanjima ili prikazima raja. Pronaći ćete temu poput društva rastrzanog unutrašnjim konfliktima i agonije uzrokovane nesposobnošću da se o tome iskreno govori.

Hamburška predstava „Sneg” zasnovana je na epskom putovanju, a prati priču junaka Ka koji se iz Nemačke vraća u Tursku. Od ponuđene građe napravili ste ironično političko pozorište? Šta je u fokusu vašeg čitanja romana „Sneg”?

Društvo koje pokušava da se bori sa svojim nasleđenim konfliktima, svojim genetskim kodom. To je sudar između religioznih i nereligioznih, između onih koji postavljaju istinu u prošlost i onih koji traže istinu u budućnosti. Posmatram šta se dešava kada partije gube sve više i više hrabrosti i otvorenosti da komuniciraju jedne sa drugima, kada drugi odjednom postaje neprijatelj. Svi ovi duhovi mogu da budu prelepi na izvestan način, ali ova lepota postaje uznemirujuća onda kada počinje da potiskuje druge duhove. To je priča o žrtvama, o društvu koje se menja u svetu samonapravljenih žrtava. Ovo je u tradiciji Franca Kafke i, naravno, „Ka” je takođe ironična varijacija „K”, heroja Kafkinog „Procesa”.

U švajcarskoj predstavi „Istrebljenje” troje junaka Olge Bah iskušava i zloupotrebljava slobode savremenog zapadnog društva. Kojim putem ide savremeno zapadno društvo?

Mislim da je teško da pričamo o „modernom” zapadnom društvu, kao da možemo da imamo konzistentnu definiciju modernog ili kao da su zapadne kulture tako slične da bismo mogli da ih sažmemo u jednu definiciju. Ali, ova se društva suočavaju sa sličnim problemima: neznanju kakve su koristi imali od kolonizacije, straha političara da naprave nepopularne odluke u socijalno-medijskoj demokratiji, korupciji i propadanju kroz zabavu, koja radi sve bolje što ljudi manje žele da se suoče sa ostatkom sveta. Konflikti su jasni: da li ćemo pokušati da zatvorimo vrata i sakrijemo se ispod naših nacionalnih ćebadi? Da li ćemo deliti blago vekova kolonizacije? Da li i dalje možemo da verujemo u demokratiju ili ovo bledi poput vere u Boga u poslednjim danima srednjeg veka?

Rođeni ste i odrasli u Berlinu. Koliko vas je kao umetnika oblikovao ovaj centar kulture? Kakva je umetnička ponuda Berlina danas?

U Berlinu sam upoznao umetnike koji su me zaista oblikovali, poput Franka Kastorfa i Vegarda Vindža. Zaista je to tačka susreta za interdisciplinarne umetnike koji razmenjuju inspiraciju. U Berlinu možete preduzeti estetičke rizike, nekad su gladni za tim, jer zbog velikog broja umetnika postoji uvek izvesna moć u vazduhu. Berlin je samog sebe postavio u neko stanje nespavanja, grad je uvek u stanju toka. I noćni život inspiriše. Sve može da postane predmetom rada, pitanje je koliko otvoreno gledate oko vas, sve može da bude velika šansa za inovaciju. Naravno, Berlin je pod opsadom tehnokrata, birokrata i plutokrata, koji pokušavaju da pumpaju kreativnost kao što se nafta vadi. Videćemo šta će se izgubiti a šta će zauvek ostati. Pozorišta sadrže mnogo više od zgrade sa ljudima koji rade u njoj.

Svi globalni sukobi, izjavili ste u jednom intervjuu, manifestuju se u Berlinu. Kako i zašto?

Berlin je manje grad, a više konglomerat veoma različitih gradova. To nije globalni grad u značenju internacionalnog finansijskog centra, već metropola, u značenju kulturnog uticaja, pogotovu za mlađe generacije. Berlin je u ovom kontekstu relativno mlad, morao je sebe ponovo da „izmisli” nakon ujedinjena. Možda je Berlin od tih dana u konstantnom toku, to je grad koji gori pod paradoksima vremena punog sudara civilizacija. Budući da nije utvrđen, i više poput vlažne gline, njega formiraju mnogo ambicija, ideologija, neoliberalnih interesa i drže ga elastičnim za oblikovanje. Zbog svoje otvorene strukture, on predstavlja savršeno bojno polje za globalne konflikte.

Zašto je naše vreme „iskočilo iz zgloba”?

Sama priroda je poput razbijene kristalne vaze, koja nikad nije bila napravljena od delića koji se uklapaju.  Ali, u vremenima slabosti, mi više patimo zbog ove činjenice, i onda kažemo o ovom vremenu da je „iskočilo iz zgloba”. Dostižemo krajnju tačku paradoksalnog konflikta između vernika i ateista, između društava sazdanih na ukradenom novcu i društava koja tvrde da su žrtve ove pljačke, između preovladavajuće ponude da izgradite i kupite identitet koji posedujete i za koji možete da se borite, i osećanja, da ne možete da budete zadovoljeni ukoliko obećanje znači potpunu kontrolu i sreću. Dok god ne prihvatimo slomljenu prirodu svega u našem svetu, mi ćemo jedni druge ubijati, kriveći druge da oni sprečavaju perfekciju na koju mi mislimo da polažemo pravo.