Ста­ни­це уз ма­лу пру­гу

Грађевине за узор

О са­о­бра­ћај­ни­ци је об­ја­вље­на и књи­га „Ба­нат­ска ма­ла пру­га”, а много ра­ни­је је слич­на те­ма об­ра­ђе­на на не­мач­ком и ма­ђар­ском је­зи­ку. Ову на срп­ском су пи­са­ли Ми­лан Ми­цић, Фе­ренц Не­мет и Ма­риа Си­ла­ђи, све тро­је док­то­ри на­у­ка и до­бри по­зна­ва­о­ци исто­ри­је овог кра­ја. 

Ма­риа Си­ла­ђи је ар­хи­тек­та па се ба­ви­ла же­ле­знич­ким ста­ни­ца­ма гра­ђе­ним уз пру­гу. Оне су, ка­же, би­ле но­вост у ар­хи­тек­ту­ри Ба­на­та. Же­ле­знич­ке ком­па­ни­је су при­лич­но бр­зо пре­по­зна­ле пред­ност из­ра­де тип­ских про­је­ка­та же­ле­знич­ких ста­ни­ца, и на овај на­чин су ми­ни­ми­зо­ва­ле тро­шко­ве гра­ђе­ња и одр­жа­ва­ња. Слич­ни објек­ти омо­гу­ћи­ли су исте усло­ве за рад. Уни­фор­ми­са­не, тип­ске згра­де же­ле­знич­ких ста­ни­ца би­ле су пре­по­зна­тљи­ви еле­мен­ти пеј­за­жа на це­лој те­ри­то­ри­ји не­ка­да­шње Хаб­збур­шке, за­тим Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је.

Згра­де же­ле­знич­ких ста­ни­ца су по­ста­ле сим­бо­ли раз­во­ја же­ле­зни­це и мо­дер­ног све­та. Гра­ђе­ви­не су би­ле свр­ста­не у че­ти­ри ка­те­го­ри­је раз­ли­чи­тих ве­ли­чи­на, од ко­јих се сва­ка са­сто­ја­ла из истог цен­трал­ног кор­пу­са и анек­са ко­ји су се по по­тре­би до­гра­ђи­ва­ли и ла­ко су мо­гли би­ти пре­пра­вља­ни па су ста­ни­це че­сто на­зи­ва­не рас­ту­ће ку­ће. Ста­ни­це су кроз вре­ме по­ста­ја­ле узор за гра­ђе­ње дру­гих обје­ка­та, углав­ном у ма­њим сре­ди­на­ма, па су по­ста­ја­ле сим­бо­ли јед­не епо­хе.

На зна­чај же­ле­зни­це кра­јем 19. и по­чет­ком 20. ве­ка мо­жда нај­ви­ше ука­зу­је то што се на раз­глед­ни­ца­ма на­се­ља, ко­је су из­да­ва­не у то до­ба, по­ред цр­кве нај­че­шће по­ја­вљу­је же­ле­знич­ка ста­ни­ца. Ти­ме је она до­би­ла култ­ни зна­чај, пред­ста­вља­ју­ћи глав­но обе­леж­је да­тог се­ла или гра­да.

На ма­лој пру­зи гра­ђе­ни су са­мо ма­њи објек­ти, а је­ди­на гра­ђе­ви­на пр­ве ка­те­го­ри­је је би­ла у Жом­бо­љу, по­чет­ној ста­ни­ци ли­ни­је ко­ја је во­ди­ла до Ве­ли­ког Беч­ке­ре­ка. Ов­де је по­сто­ја­ла ста­ни­ца по­што је одав­де до Ки­кин­де већ по­сто­ја­ла пру­га.

Пр­ву до­град­њу, од­но­сно де­таљ­ну ре­кон­струк­ци­ју ста­ни­ца Ве­ли­ки Беч­ке­рек, уз ре­ку Бе­геј, до­че­ка­ла је 1899. го­ди­не, јер је у то вре­ме по­ве­ћан са­о­бра­ћај ста­ни­це упра­во због из­град­ње ли­ни­је уског ко­ло­се­ка пре­ма Жом­бо­љу.

Тешкоће у одржавању

На­кон не­ко­ли­ко го­ди­на до­гра­ђе­на је че­ка­о­ни­ца у при­зе­мљу и са со­ба­ма за же­ле­знич­ко осо­бље на спра­ту. Упр­кос то­ме што је ра­ђе­на по по­себ­ном пла­ну, има­ла је обе­леж­ја тип­ских ста­ни­ца, од­но­сно кру­жне про­зо­ре и ими­та­ци­ју ка­ме­на на угло­ви­ма.

Тран­зи­ци­ја ко­ја је кре­ну­ла де­ве­де­се­тих про­шлог ве­ка до­не­ла је и стаг­на­ци­ју же­ле­знич­ког са­о­бра­ћа­ја, а са­мим тим и те­шко­ће у одр­жа­ва­њу са­мих же­ле­знич­ких ста­ни­ца. На овој зре­ња­нин­ској су ура­ђе­не не­а­де­кват­не по­прав­ке ра­ди очу­ва­ња од да­љег про­па­да­ња. Ста­вљен је фал­цо­ва­ни цреп, од­но­сно цреп ве­ли­ког фор­ма­та уме­сто би­бер цре­па, на спра­ту су по­је­ди­ни про­зо­ри за­ме­ње­ни ПВЦ сто­ла­ри­јом. По­што је 2006. го­ди­не ста­вље­на под за­шти­ту као кул­тур­ни спо­ме­ник, ка­да је упра­ва же­ле­знич­ке ста­ни­це од­лу­чи­ла да из­вр­ши са­на­ци­ју објек­та, би­ла је ду­жна да тра­жи усло­ве за­шти­те од За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Зре­ња­ни­на.

Ка­да је еки­па за­во­да иза­шла на те­рен, кон­ста­то­ва­ла је да се гра­ђе­ви­на услед нео­др­жа­ва­ња, од­но­сно по­гре­шних са­на­ци­ја на­ла­зи у вр­ло ло­шем ста­њу. Они су пред­ло­жи­ли низ ин­тер­вен­ци­ја, ка­ко би се спо­ља­шњи из­глед објек­та вра­тио у ста­ње из пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Да­на­шње ста­ње, на­кон об­но­ве, де­ли­мич­но пру­жа сли­ку објек­та из тог вре­ме­на. Оста­ле ста­ни­це на ма­лој пру­зи про­па­да­ле су по­сте­пе­но, а са­мо још на не­ким ме­сти­ма мо­гу се при­ме­ти­ти оста­ци ко­ји под­се­ћа­ју на са­о­бра­ћај­ни­цу ко­је ви­ше не­ма. По­сто­ји са­мо жал за ма­лом пру­гом.