Неизмерна туга српског јунака

На­и­ме, уче­ство­вао је Ср­ђан као до­бро­во­љац, као бо­рац и рат­ник у свим рат­ним зби­ва­њи­ма де­ве­де­се­тих про­шлог ве­ка и у од­бра­ни до­мо­ви­не, а још ви­ше се по­ка­зао и до­ка­зао у вре­ме ми­ра као ху­ма­ни­та­рац. По­сле бом­бар­до­ва­ња Ју­го­сла­ви­је и Ср­би­је 1999, ви­ше од по­ла го­ди­не, Ср­ђан је про­вео ши­ром на­ше зе­мље не ви­дев­ши исто то­ли­ко вре­ме­на Ниш и сво­ју ку­ћу и по­ро­ди­цу. Као струч­ни и ква­ли­фи­ко­ва­ни де­ми­нер, при­том и вр­сни ро­ни­лац (члан је ни­шког клу­ба „Гу­сар”), ра­дио је на ми­ни­ра­њу оста­та­ка сру­ше­них мо­сто­ва ди­љем Ср­би­је и Цр­не Го­ре и на укла­ња­њу ру­ше­ви­на мо­сто­ва про­во­де­ћи са­те и са­те под во­дом.

По­ма­гао је чи­шће­ње реч­них ко­ри­та не­да­ле­ко од Хи­дро­е­лек­тра­не „Би­стри­ца”, чи­стио Ве­ли­ку Мо­ра­ву код Ми­ја­тов­ца и код Вар­ва­ри­на, био на Ду­на­ву по­ред Но­вог Са­да чи­сте­ћи ње­го­во дно, на Ју­жној Мо­ра­ви код Ђу­ни­са... Сву­да где је у об­но­ви зе­мље по­сле рат­ног стра­да­ња тре­ба­ло ство­ри­ти усло­ве за град­њу и где су са­гра­ђе­ни но­ви објек­ти да би се срп­ске ре­ке пре­мо­сти­ле.

Био је Ср­ђан у број­ним спа­си­лач­ким ми­си­ја­ма као ро­ни­лац по­сле не­сре­ћа у је­зе­ри­ма и на ре­ка­ма, че­сто је по­зи­ван да от­кла­ња ми­не, бом­бе и не­ек­спло­ди­ра­не про­јек­ти­ле и ра­ке­те за­о­ста­ле из дав­них или по­след­њих ра­то­ва у окру­же­њу. По­нео је због то­га не­бро­је­но мно­го при­зна­ња и на­гра­да.

При­ли­ком јед­ног слу­чај­ног су­сре­та ових по­след­њих сеп­тем­бар­ских да­на у очи­ма овог жи­вог срп­ског ју­на­ка ви­де­ли смо ту­гу. Не­из­мер­ну.

Ср­ђан Ра­до­са­вље­вић је још од до­ла­ска у Ниш 1970. го­ди­не, као свр­ше­ни уче­ник сред­ње шко­ле, уса­вр­ша­вао ауто­ме­ха­ни­чар­ски за­нат у Ауто-мо­то са­ве­зу где се 1978. стал­но за­по­слио. У том „свом” АМСС-у је про­шле го­ди­не, по­сле три­де­сет осам и по го­ди­на рад­ног ста­жа, до­био от­каз. 

У ба­зи АМСС-а у Ни­шу ра­дио је Ср­ђан до пре го­ди­ну да­на с још 12 за­по­сле­них. Али, ба­за је, као и у Пи­ро­ту, Вра­њу, Ле­сков­цу, Ди­ми­тров­гра­ду и мно­гим дру­гим ме­сти­ма, за­тво­ре­на, а рад­ни­ци су оста­ли без по­сла. АМСС ви­ше не по­сто­ји у овом де­лу Ср­би­је. Не­ма ви­ше на­да­ле­ко по­зна­тих мај­сто­ра, ко­ји су зна­ли да при­ско­че сва­ко­ме у не­во­љи, да днев­но по­пра­ве на де­се­ти­не ауто­мо­би­ла. Не­ма ви­ше тра­ди­ци­о­нал­не Слу­жбе по­мо­ћи на пу­ту... Обје­кат и не­ка­да­шњи пре­по­зна­тљив ам­би­јент ба­зе су са­бла­сно пу­сти, не­ма опре­ме, га­ра­жа је пра­зна... Не­ма, што је нај­бит­ни­је, ни љу­ди, не­ма мај­сто­ра и му­ште­ри­ја.

„Те­шко ми је због от­ка­за, сва­ка­ко”, ка­же Ср­ђан. „Још ма­ло и ка­да у но­вем­бру на­пу­ним 65 го­ди­на оства­ри­ћу ве­ро­ват­но пра­во на пен­зи­ју. Мно­го ми је те­же што смо ин­сти­ту­ци­ју Ауто-мо­то са­ве­за Ср­би­је у овом де­лу на­ше зе­мље, о ко­јој се зна­ло и зна ши­ром Евро­пе, као и мно­го то­га дру­гог и вред­ног, уни­шти­ли, уру­ши­ли... Не ве­ру­јем да ћу то ла­ко мо­ћи да пре­бо­лим.”

Док че­ка на пен­зи­ју ко­ју ће оства­ри­ти ако су до­ку­мен­та у ре­ду и ако су ов­да­шњим рад­ни­ци­ма АМСС-а ре­дов­но упла­ћи­ва­ни до­при­но­си и све оста­ло, Ср­ђан ра­ди и без окле­ва­ња при­ска­че сва­ко­ме у по­моћ. У свим оним обла­сти­ма ко­је по­ме­ну­смо на по­чет­ку овог тек­ста.

И ту­гу­је због то­га што Ауто-мо­то са­ве­за Ср­би­је у Ни­шу и око­ли­ни, осим на па­пи­ру, ви­ше не­ма.