Кад се Спрингстин бори са демонима

Док се Брус Спрингстин спрема да се, први пут после 50 година каријере, оголи на сцени бродвејског театра „Волтер Кер”, где ће му „друштво”, уз публику, правити само гитара и аутобиографија „Born to Run”, управо ова књига је, у издању „Лагуне”, од недавно доступна српској читалачкој публици. Уочи почетка серијала интимних наступа на Бродвеју, који ће трајати од 3. октобра до 3. фебруара наредне године, у Београду је одржана промоција Спрингстинове књиге, коју је писао седам година. Музичар Дејан Цукић, који је превео књигу са енглеског, оценио је да је у питању веома узбудљиво дело, чак и за оне који нису љубитељи „лика и дела” Бруса Спрингстина:

– Он је симбол Америке, и кроз књигу упознајемо, не само њега, већ и САД какву не познајемо. Спрингстина знамо са сцене, као човека опседнутог контролом, али овде га упознајемо као крхку личност, која се бори са великим демонима, нарочито депресијом. У књизи пише и о првим наступима са бендом „Стил мил” у Сан Франциску, на које су кренули колима, јер нису имали новца за аутобуске карте, нити за мотеле, и смењивали су се за воланом аутомобила, а запањујућа је Спрингстинова реченица да „1970. године није познавао ниједну особу која се возила авионом”. Пише и о сестри која је са 17 година затруднела и радила у самопослузи. Дакле, то је Америка коју чак немамо прилике да видимо ни у филмовима– сматра Цукић, додајући да је читав Спринстинов живот покушај бекства - од куће, економских недаћа, религије:
– Међутим, књига, заправо, осликава немогућност бекства!

И Хрвоје Хорват, хрватски музички критичар, који је двадесетак пута гледао Спрингстина уживо, мисли да аутобиографија открива музичареву комплексну животну причу:

– Све књиге које су до сада написане о Спрингстину, падају у воду када се прочита ова аутобиографија, јер открива масу детаља које нико није знао. Храбро је отворио срце, и писао о првој супрузи, болном разводу, другој жени...

Новинар Зоран Пановић, који је шест пута гледао Спрингстинове концерте, сматра да је америчка рок икона битна, не само за музику, већ и новинарство:

– После албума „Born to Run” 1975. године Спрингстин је постао први музичар који се у истој недељи појавио на насловним странама „Тајма” и „Њузвика”, истакао је Пановић, који је, читајући музичареву аутобиографију, био шокиран откривањем интиме:

– Гледао сам га два пута током турнеје „Wrecking Ball”, у јеку битке са депресијом. Али, на тим концертима није изгледао нимало депресиван, напротив. Очигледно је да су ти маратонски концерти били нека врста успешне борбе са депресијом, рекао је Пановић, наглашавајући његову моћ на сцени. И за Цукића је сваки Спрингстинов концерт „посебна врста сензације”, као и за Хорвата, који сматра да сви они који су га гледали од 2007.  могу да кажу да су музичара видели у најбољем издању:

– То се не може рећи за „Стонсе”, које сам гледао пре десетак дана у Минхену. За разлику од других бендова, који концерте на турнејама изводе као на траци, он за три вечери одсвира око 90 различитих песама, при том уз врхунску продукцију и шоу. Спрингстин свира по четири сата, и после његовог концерта имаш потребу да урадиш нешто за себе...

Плач на концерту

Музички критичар Петар Пеца Поповић, који је у време изласка чувеног Спрингстиновог албума „Born in the USA” 1984. године био уредник магазина „Рок”, сведочи у документарцу „Springsteen and I” да је, када је чуо ту плочу, решио да Бруса стави на насловну страну музичког часописа:

– Тако га је наш магазин „Рок” имао шест година пре чувеног америчког часописа „Ролингстоун”, причао је Поповић, признавши да је деценијама чекао да Спрингстин дође у Београд.   

– Када сам схватио да то никако да се деси, отишао сам у Трст 2012. године, и док је цео стадион певао, супруга и ја смо плакали – додао је.