Између украса и скулптуре
Специјално за Политику
Париз – Први пут у Француској, париски Музеј модерне уметности, на изложби „Медуза, накит и табуи”, која траје до 5. новембра (отворена од 19. маја), баца сасвим нов, још невиђен поглед на појам накита, раскринкавајући извесне уврежене табуе. Јер, као и Медуза у грчкој митологији, и накит не само да привлачи, већ може и да помућује разум онога ко га посматра, ко га носи или ствара. Предмет двоструког постојања између украса и скулптуре остаје један од најстаријих и најуниверзалнијих уметничких израза иако не мора обавезно да буде и уметничко дело.
Сматран често сувише интимним, сувише близу тела, сувише женским, скупим, орнаменталним или примитивним у ширем смислу накит ипак увек показује однос према телу и однос према свету.
Од палеолита до данас, 400 изузетних предмета, етничких, естетских, историјских, футуристичких, чак и дигиталних није само чудесно већ је пре свега провокативно. Израде ручне коју су потписали Калдер, Дали, Опенхајм, Елза Триоле, Картије, Ван Клиф и Арпелс, Вивијен Вествуд и многи други, али и оне анонимне или индустријске, у футуристички осмишљеном простору музеја са савременим инсталацијама у авенији председника Вилсона, посматрачу сасвим мењају поглед на украшавање, отварајући простор изван видљивог аспекта.
Накит није само леп и украсан, он испуњава и многе функције – друштвене, економске, магијске, ритуалне. Иако рационално размишљање презире празноверје, езотерију, мрачњаштво, односно ту примитивну улогу накита и на Западу он прати разна животна раздобља.
Током индустријске ере са оделом он постаје главни атрибут мушке моћи. Својом величином и реткошћу показује вишу позицију у друштву и постаје врста трофеја. Данас је зато прихваћено само неколико мушких украса, врло одређених и функционалних. Међутим има и оних који су својствени дендијима, хомосексуалцима, хипијима, панкерима, бајкерима.
Уметност малог претвара се у малу уметност, у мини-скулптуру. И док извесни дизајнери подвлаче његово потчињавање телу, наглашавајући управо тај зависнички однос инфериорности, неки други иду за тим да њиме дубоко измене тело, да се увуку у њега, а неки други и да покажу да може и сасвим без тела, изван њега.
Када је реч о еротици, дојке прекривене сребрним плочицама из старе Персије или мали оклопи за дојке из старог Египта не губе у модерности с данашњим верзијама украшавања усана. Атрибути фаталне жене не искључују и хумор. Мадлен Олбрајт као шеф америчке дипломатије бирала је пажљиво свој накит украшен мирнодопским голубом или раком да би својим саговорницима послала поруку, а фотограф Евелин Хофер овековечила је Анђелику Хјустон на фотографији Љубоморни муж.
Између декора и орнамента, идентитета, скупоцености, тела и ритуала накит је део маште, прича и митова али и футуристичких фантазија. Као технолошки прибор, у савременом свету он успоставља нови однос са телом и нашим непрестано конектованим и контролисаним животима, мењајући потпуно замисао украшавања које се одувек и пре свега везивало за елиту.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


