Кобне игре у струјном колу

Врбас – Тешко је остати равнодушан на вест да је дете страдало од струјног удара јачине 25.000 волти, и то играјући се на крову вагона тик испод железничке напонске мреже. Само у последња два месеца, у Војводини су се догодила три таква случаја. Страдалници су малишани узраста од 12 до 16 година. Сва тројица су срећом преживела, али са највишим степеном опекотина – изгорело им је више од половине површине тела.

Захваљујући напорима лекара на Клиници за дечју хирургију у Институту за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду, спасен је живот дечака из Черевића, који се попео на вагон у железничкој станици у Петроварадину да би дохватио лопту, па га је захватио удар Волтиног струјног лука. На сличан начин суочио се са смрћу и основац из Сремске Каменице, али је већ пребродио критичан период и сада се лечи на одељењу за интензивну негу. Најгоре је, чини се, прошао тринаестогодишњи В.К. из Врбаса, када се у наизглед безазленој дечјој игри нашао на теретном железничком вагону на станици у овом граду. Од силине струјног удара изгорело му је више од половине коже, још се налази у критичном стању, лекари се боре за његов живот, а природа задобијених рана је таква да ће захтевати дуготрајно лечење и рехабилитацију.

И ранијих година, од када је извршена електрификација наше железнице, дешавале су се овакве несреће са драстичним последицама – најчешће са тешким инвалидитетом жртава, или са смртним исходом. Тешко је објаснити шта малишане наводи да се запуте у ризичне игре на вагонима испод струјне мреже напона од 10.000 до 25.000 волти. Њихова природна знатижеља и наивност, упркос свим упозорењима, доводе их у критичне ситуације.

Један од срећника, који је пре две и по деценије, као тринаестогодишњак, преживео несмотрени упад у канџе снажног струјног кола – након вишемесечног лечења, десетак сложених операција и дугогодишње упорне рехабилитације – успео је да настави нормалан живот без видљивијих последица. То је Врбашанин Драган Мартић. Тек понеки ожиљак на његовом атлетски извајаном телу подсећа га на тренутак игре када умало није изгубио главу. О својој судбини за „Политику“ прича: (/slika2)

– Нека пука срећа била је на мојој страни. Нисам тада, изгледа, био свестан опасности којој се излажем, па ме је закачило смртоносно струјно коло, бацило са вагона на тло и при том ми спржило око 60 одсто површине тела. Два месеца живот ми је висио о концу. Када су ране зацелиле, почео сам да се бавим атлетском гимнастиком, сматрајући да ћу билдовањем повећати телесну и мишићну масу и на тај начин подстаћи бржу обнову кожног ткива. То ми је неизмерно помогло, резултати опоравка били су све видљивији, па додатне операције више нису биле потребне – вели Драган, који се овим спортом почео да бави из терапијских разлога, да би санирао последице тешких опекотина, а касније му је постао својеврсни хоби, па и животно опредељење.

Овај четрдесетогодишњак и после излечења наставио је да се активно бави бодибилдингом и годинама био један од најуспешнијих у земљи, освојио на десетине трофеја на домаћим и међународним такмичењима, па се посветио и тренерском позиву. Свакодневно је у теретани, одржава кондицију, подучава млађе генерације. Често им прича о трагедији коју је преживео, упозорава их да ни случајно „не изазивају ђавола“ као што је то он у детињству једном покушао. Нису се оствариле суморне прогнозе лекара да ће након тешког струјног удара остати доживотни инвалид. Његово здравље је данас сасвим у реду, а ожиљци од опекотина готово да се и не примећују. Нажалост, многи који су доживели његову судбину остали су трајни инвалиди.