Час необичне географије

Принц Стефан од Лихтенштајна слушаоце на штанду почасних гостију заинтересовао је необичним детаљима о својој земљи. У разговору са једним британским дипломатом закључио је да се у лихтенштајнском затвору служе исти оброци као у британској амбасади. На часу необичне географије сазнали смо и то да осуђеници у Лихтенштајну, ако их има, не служе у овој држави казну дужу од две године, па бивају послати у Аустрију. А својевремено се затвор налазио у згради владе, па је једном закључаном преосталом госту затвореник показао како да изађе напоље. Из рата између Аустријског царства и његових поданика и Пруске 1866. године, у Лихтенштајн се вратило више војника него што их је у рат отишло, зато што су и остали имали могућност да чују како је тамо лепо... Иначе, то је био и последњи рат у којем је Лихтенштајн учествовао.

– Од тада немамо војску. То је практично решење за малу земљу каква је наша. Не бих да рекламирам монархију, али у Лихтенштајну становништво директно учествује у креирању политичког живота и културне политике тако што има могућност да о свему организује референдум и да гласа. Народ одлучује о свему, чак и о томе да ли ће бити изграђен још један музеј. Када већина стане иза неке такве одлуке, онда то доприноси стабилности у земљи – рекао је принц Стефан од Лихтенштајна, који после десет година службе у Берлину одлази у Ватикан.

Добро обавештени Драган Великић, који је био амбасадор наше земље у Аустрији, а недавно је провео шест месеци у Швајцарској, са својим гостима разматрао је неке стереотипе који важе за народе германског говорног подручја. Један од тих стереотипа је и тачност, а пошто наш писац сматра да се стање у једној држави може посматрати преко њене железнице, ипак је констатовано да ни немачки возови нису као што су били пре 20 година, и да сада знају да закасне неколико минута.

– У Немачкој се стално дискутује о железници и о времену. А ја сам, ето, купио један швајцарски сат који је стално каснио. Стереотип је и то што свака земља споља изгледа хомогено, док је, посматрана изнутра, препуна различитости у језику, дијалектима, у регионима. Међутим, различитост долази и споља и представља право богатство. Близу 400.000 грађана српског порекла обогаћује немачку културу и спорт – приметио је амбасадор Дитман.

Слично запажање изнео је и амбасадор Ајгнер, који је истакао да немачки није једини језик у Аустрији, и да се у овој земљи поштују и језици словенских мањина, међу којима је близу 220.000 грађана српског порекла, затим словеначког, чешког, хрватског...

По речима Драгана Великића, библиотека у швајцарском граду Сент Галену једна је од најимпресивнијих у свету, са 160.000 књига, међу којима се чува и рукопис „Саге о Нибелунзима”. Филип Ге био је сагласан са овом констатацијом, док је Јоханес Ајгнер објаснио да су најважније аустријске библиотеке оне при манастирима, где се чува и највећи број српских рукописа изван Србије. Амбасадор Аксел Дитман подсетио је на традицију добрих културних веза Србије и Немачке, која је потврђена наступом Србије као почасног госта на Сајму књига у Лајпцигу пре шест година. Сада су четири земље и један језик, немачки, гости наше манифестације књиге.