Čas neobične geografije

Princ Stefan od Lihtenštajna slušaoce na štandu počasnih gostiju zainteresovao je neobičnim detaljima o svojoj zemlji. U razgovoru sa jednim britanskim diplomatom zaključio je da se u lihtenštajnskom zatvoru služe isti obroci kao u britanskoj ambasadi. Na času neobične geografije saznali smo i to da osuđenici u Lihtenštajnu, ako ih ima, ne služe u ovoj državi kaznu dužu od dve godine, pa bivaju poslati u Austriju. A svojevremeno se zatvor nalazio u zgradi vlade, pa je jednom zaključanom preostalom gostu zatvorenik pokazao kako da izađe napolje. Iz rata između Austrijskog carstva i njegovih podanika i Pruske 1866. godine, u Lihtenštajn se vratilo više vojnika nego što ih je u rat otišlo, zato što su i ostali imali mogućnost da čuju kako je tamo lepo... Inače, to je bio i poslednji rat u kojem je Lihtenštajn učestvovao.

– Od tada nemamo vojsku. To je praktično rešenje za malu zemlju kakva je naša. Ne bih da reklamiram monarhiju, ali u Lihtenštajnu stanovništvo direktno učestvuje u kreiranju političkog života i kulturne politike tako što ima mogućnost da o svemu organizuje referendum i da glasa. Narod odlučuje o svemu, čak i o tome da li će biti izgrađen još jedan muzej. Kada većina stane iza neke takve odluke, onda to doprinosi stabilnosti u zemlji – rekao je princ Stefan od Lihtenštajna, koji posle deset godina službe u Berlinu odlazi u Vatikan.

Dobro obavešteni Dragan Velikić, koji je bio ambasador naše zemlje u Austriji, a nedavno je proveo šest meseci u Švajcarskoj, sa svojim gostima razmatrao je neke stereotipe koji važe za narode germanskog govornog područja. Jedan od tih stereotipa je i tačnost, a pošto naš pisac smatra da se stanje u jednoj državi može posmatrati preko njene železnice, ipak je konstatovano da ni nemački vozovi nisu kao što su bili pre 20 godina, i da sada znaju da zakasne nekoliko minuta.

– U Nemačkoj se stalno diskutuje o železnici i o vremenu. A ja sam, eto, kupio jedan švajcarski sat koji je stalno kasnio. Stereotip je i to što svaka zemlja spolja izgleda homogeno, dok je, posmatrana iznutra, prepuna različitosti u jeziku, dijalektima, u regionima. Međutim, različitost dolazi i spolja i predstavlja pravo bogatstvo. Blizu 400.000 građana srpskog porekla obogaćuje nemačku kulturu i sport – primetio je ambasador Ditman.

Slično zapažanje izneo je i ambasador Ajgner, koji je istakao da nemački nije jedini jezik u Austriji, i da se u ovoj zemlji poštuju i jezici slovenskih manjina, među kojima je blizu 220.000 građana srpskog porekla, zatim slovenačkog, češkog, hrvatskog...

Po rečima Dragana Velikića, biblioteka u švajcarskom gradu Sent Galenu jedna je od najimpresivnijih u svetu, sa 160.000 knjiga, među kojima se čuva i rukopis „Sage o Nibelunzima”. Filip Ge bio je saglasan sa ovom konstatacijom, dok je Johanes Ajgner objasnio da su najvažnije austrijske biblioteke one pri manastirima, gde se čuva i najveći broj srpskih rukopisa izvan Srbije. Ambasador Aksel Ditman podsetio je na tradiciju dobrih kulturnih veza Srbije i Nemačke, koja je potvrđena nastupom Srbije kao počasnog gosta na Sajmu knjiga u Lajpcigu pre šest godina. Sada su četiri zemlje i jedan jezik, nemački, gosti naše manifestacije knjige.