Скандинавски модел помирења – шанса за стабилност Балкана

На­гла­сио је и да је тај мо­дел са­рад­ње до­вео и до ве­ли­ког по­ве­ре­ња ме­ђу та­мо­шњим на­ро­ди­ма, док је Ву­чић на­вео да Ср­би­ја по­др­жа­ва све што мо­же да до­при­не­се по­ми­ре­њу и ста­бил­но­сти ре­ги­о­на, као и ње­го­вом на­прет­ку. При­ли­ком су­сре­та са Хеј­бро­те­ном и пр­ви пот­пред­сед­ник вла­де и ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Иви­ца Да­чић је на­гла­сио да ис­ку­ство Нор­диј­ског са­ве­та мо­же да по­слу­жи као при­мер за по­ве­зи­ва­ње, бар у не­ким сег­мен­ти­ма. 

И ра­ни­је су ов­да­шњи по­зна­ва­о­ци тог мо­де­ла на­гла­ша­ва­ли да је то до­бар при­мер за наш ре­ги­он, бу­ду­ћи да ове зе­мље при­па­да­ју истом ге­о­граф­ском под­руч­ју, да и ме­ђу њи­ма углав­ном не­ма ве­ћих је­зич­ких огра­да, као и да су и оне у исто­ри­ји има­ле ме­ђу­соб­не спо­ро­ве. Упр­кос овим не­су­гла­си­ца­ма, још 1952. го­ди­не фор­ми­ра­ле су са­вет, ко­ји је по­чео од ин­тер­пар­ла­мен­тар­не са­рад­ње, да би се ка­сни­је уна­пре­ђи­вао у свим обла­сти­ма. На по­чет­ку, до­не­ли су од­лу­ке о за­јед­нич­ком тр­жи­шту, со­ци­јал­ном оси­гу­ра­њу и сло­бод­ном кре­та­њу љу­ди без па­со­ша за гра­ђа­не зе­ма­ља чла­ни­ца. Та са­рад­ња се одр­жа­ва и да­нас, упр­кос то­ме што су Фин­ска и Швед­ска у ЕУ, али не и у НА­ТО, у ко­јем је Нор­ве­шка, ко­ја ни­је у ЕУ, док је Дан­ска чла­ни­ца оба са­ве­за. 

О нор­диј­ском мо­де­лу ов­де је по­че­ло уче­ста­ло да се при­ча још од по­чет­ка ове де­це­ни­је, а на ње­го­вој при­ме­ни ра­ди и Иг­ман­ска ини­ци­ја­ти­ва. Алек­сан­дар По­пов, њен ко­пред­сед­ник, ка­же да је овој ор­га­ни­за­ци­ји ам­ба­са­да Дан­ске одо­бри­ла и про­је­кат ко­ји се од­но­си на сло­бо­ду кре­та­ња рад­не сна­ге по нор­диј­ском мо­де­лу. „Сло­бо­да кре­та­ња рад­не сна­ге не зна­чи сти­хиј­но кре­та­ње рад­не сна­ге, већ тре­ба да се ре­гу­ли­ше на ко­ји на­чин и по ко­јим про­це­ду­ра­ма љу­ди ра­де у оста­лим зе­мља­ма”, об­ја­шња­ва По­пов, уз ис­ти­ца­ње да то пи­та­ње да­нас ни­је ре­гу­ли­са­но ме­ђу­соб­ним спо­ра­зу­ми­ма др­жа­ва ре­ги­о­на, па срп­ски рад­ни­ци иду и ра­де у Цр­ној Го­ри на цр­но, а у Хр­ват­ској су мал­те­не у ро­бов­ском по­ло­жа­ју, јер их га­зде не при­ја­вљу­ју, а не­ма­ју ни пен­зиј­ско, ни ин­ва­лид­ско, ни здрав­стве­но оси­гу­ра­ње. 

„Ми смо кре­ну­ли од оно­га што нај­ма­ње има по­ли­ти­ке, а нај­ви­ше је жи­вот­но”, ка­же По­пов, уз на­гла­сак да су се сва че­ти­ри пар­ла­мен­та „ве­о­ма зду­шно” укљу­чи­ла у тај про­је­кат, да су има­ли са­стан­ке у За­гре­бу, Са­ра­је­ву и Под­го­ри­ци и да би са­да тре­ба­ло да бу­де са­ста­нак у Бе­о­гра­ду, по­сле че­га оче­ку­ју да уса­гла­ше­не спо­ра­зу­ме пот­пи­шу све че­ти­ри зе­мље. Сма­тра и да би нор­диј­ски мо­дел до­бро­до­шао и око здрав­ства или шко­ло­ва­ња, за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не и енер­ге­ти­ке. „Не мо­же­те ни­је­дан мо­дел пре­сли­ка­ти, јер ни­је иста си­ту­а­ци­ја, али се мно­го то­га мо­же при­ме­ни­ти”, под­вла­чи По­пов.

Ис­ти­че да су „за раз­ли­ку од нас, Нор­диј­ци ко­ри­сти­ли ра­зум, а не емо­ци­је”. Под­се­ћа да су и они има­ли за­де­ви­це. За вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та, Швед­ска је, ре­ци­мо, про­гла­си­ла не­у­трал­ност и пу­сти­ла не­мач­ке тру­пе да уђу у Нор­ве­шку, где је био јак по­крет от­по­ра, али они су има­ли „до­вољ­но му­дро­сти да то оста­ве са стра­не и да се окре­ну бу­дућ­но­сти”. 

По­сто­ји, ина­че, ве­о­ма мно­го при­ме­ра ре­ги­о­нал­не са­рад­ње, по­пут оне ко­ју оства­ру­је „Ви­ше­град­ска че­твор­ка” (Ча­шка, Ма­ђар­ска, Сло­вач­ка и Пољ­ска), од 1991, а ко­ја је по­мо­гла чла­ни­ца­ма да за­јед­нич­ким сна­га­ма лак­ше уђу у ЕУ.

Алек­сан­дра Јок­си­мо­вић, ди­рек­тор­ка Цен­тра за спољ­ну по­ли­ти­ку, по­себ­но ис­ти­че да се уну­тар Нор­диј­ског са­ве­та на­ла­зе и Оланд­ска остр­ва (фин­ски ар­хи­пе­лаг са ве­ћин­ским швед­ским ста­нов­ни­штвом, чи­ји су при­мер од­но­са са Фин­ском на­во­ди­ле сво­је­вре­ме­но срп­ске вла­сти као јед­но од мо­гу­ћих ре­ше­ња за ста­тус КиМ). У ве­зи са мо­гућ­но­шћу при­ме­не скан­ди­нав­ског мо­де­ла ов­де она та­ко­ђе ука­зу­је на зна­чај по­ли­тич­ке во­ље, „да се исто­ри­ја ста­ви у исто­ри­ју”. 

„Оно што је при то­ме ја­ко ва­жно у сва­кој при­чи о ре­ги­о­нал­ној са­рад­њи је­сте еко­но­ми­ја. Та­мо где по­сто­ји про­грес он­да по­сто­ји и ви­ше еле­ме­на­та за са­рад­њу. Та­мо где еко­но­ми­ја не бе­ле­жи аде­ква­тан раст, сви се пр­во вра­ћа­ју у ста­ри на­ра­тив. Док не ре­ши­мо тај ’Гор­ди­јев чвор’, ко­ји ће цео ре­ги­он гур­ну­ти на­пред, кон­стант­но ће­мо има­ти про­блем, за­то што ће де­ло­ви по­ли­тич­ких ели­та у ре­ги­о­ну има­ти ја­сни­је ори­јен­ти­ре у про­шло­сти не­го у бу­дућ­но­сти”, ис­ти­че Алек­сан­дра Јок­си­мо­вић.