Студентска снага без партијских књижица

Ма­ни­фе­ста­ци­ју „Љу­би­ни да­ни” у част „оца ср­би­сти­ке” Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа не­дав­но су ов­де успе­шно ор­га­ни­зо­ва­ли. Кон­фе­рен­ци­је, кре­а­тив­не ра­ди­о­ни­це, ли­те­рар­ни кон­курс „Мо­ја бу­дућ­ност у мом гра­ду”, жур­ке, па и гла­сна бор­ба за сти­пен­ди­је, про­тив пре­ску­пих ауто­бу­ских ка­ра­та за сту­ден­те... Ре­ал­на сна­га ко­ја се за­час пре­ко дру­штве­них мре­жа ор­га­ни­зу­је и по­кре­не.

„Сту­ден­ти, удру­жи­мо се у ци­љу по­пра­вља­ња ве­за с род­ним гра­дом!” „Удах­ни­мо Ужи­цу но­ви жи­вот!” „Са­ми смо сла­би, али за­јед­но мо­же­мо пу­но!” „Члан­ство у Уни­ји сту­де­на­та Ужи­ца не­спо­ји­во је са члан­ством у по­ли­тич­ким пар­ти­ја­ма”... Ове и дру­ге по­ру­ке чи­та­мо с лет­ка ове уни­је ко­ја је, ка­ко пи­ше, не­про­фит­но удру­же­ње сту­де­на­та ство­ре­но са ци­љем за­шти­те, оства­ре­ња и уна­пре­ђе­ња пра­ва сту­де­на­та.

Ал­фа и оме­га те ор­га­ни­за­ци­је је Ужи­ча­нин Ра­до­ван Но­ва­ко­вић (25), од­лу­чан и ре­чит мла­дић, ко­ји у сва­ком го­во­ру оста­вља ути­сак. Сту­ди­рао је и успе­шно за­вр­шио (про­сек 9,37) бе­о­град­ски Прав­ни фа­кул­тет, са­да је на ма­стер сту­ди­ја­ма, ве­ро­ват­но бу­ду­ћи адво­кат. Ње­го­ва је за­ми­сао осни­ва­ње уни­је: ожи­вео ју је као бру­цош пра­ва у Бе­о­гра­ду, за­јед­но с ко­ле­га­ма са сту­ди­ја и су­гра­ђа­ни­ма Мар­ком Ни­ко­ли­ћем и Кон­стан­ти­ном Ма­рин­ко­ви­ћем. Ба­за им је би­ла и оста­ла не­ве­ли­ки из­најм­ље­ни стан у бе­о­град­ској Ули­ци Про­те Ма­те­је. Тих пе­де­се­так ква­дра­та на по­чет­ку им је би­ло про­стра­но за са­стан­ке и до­го­во­ре, са­да и по 50 сту­де­на­та ов­де се ти­ска и сто­је­ћи са­стан­чи.

– Сва­ке го­ди­не, ре­ци­мо, Прав­ни фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду упи­ше че­тр­де­се­так сту­де­на­та Ужи­ча­на. Оста­ле фа­кул­те­те још нај­ма­ње 200. Ви­де­ли смо та­да да су они не­по­ве­за­ни, не­до­ста­ју им ин­фор­ма­ци­је и ис­ку­ство, ме­ђу­соб­на по­моћ, за­јед­нич­ки са­др­жа­ји. Ре­ши­ли смо да их оку­пи­мо и по­ве­же­мо у уни­ју. Не са­мо да бу­де­мо сло­жни­ји, ин­фор­ми­са­ни, већ и да се бо­ље по­ве­же­мо са Ужи­цем, на­шим за­ви­ча­јем. Па, бу­де ли мо­гућ­но­сти, и да се вра­ти­мо у род­ни град кад за­вр­ши­мо сту­ди­је, по­мог­не­мо ње­го­вом раз­во­ју – се­ћа се по­че­та­ка Но­ва­ко­вић.

Ус­пе­ли су у на­ме­ри, мно­ге сту­ден­те Ужи­ча­не при­до­би­ли за те сво­је иде­је. Уни­ја је сту­пи­ла у ак­тив­но­сти, про­чу­ла се, по­ста­ја­ла све ма­сов­ни­ја. Ис­пр­ва су фа­кул­те­тли­је у Бе­о­гра­ду ви­ше зна­ле за до­бро ор­га­ни­зо­ва­не Ужи­ча­не ко­ји се „чвр­сто др­же за­јед­но” не­го што су у Ужи­цу чу­ли за уни­ју. Но вре­ме­ном и ни­зом ак­ци­ја до­бар глас се про­ши­рио и уз Ђе­ти­њу. Не са­мо бе­о­град­ски, сту­ден­ти ужич­ког Учи­тељ­ског фа­кул­те­та и Ви­со­ке по­слов­не шко­ле, па и ака­дем­ци из овог гра­да на сту­ди­ја­ма у Кра­гу­јев­цу по­че­ли су да се учла­њу­ју у уни­ју.

– На­сто­ја­ли смо да бу­де­мо дру­штве­но ак­тив­ни, а нај­ва­жни­је нам је би­ло да шти­ти­мо ин­те­ре­се сту­де­на­та Ужи­ча­на. Та­ко смо у ме­ди­ји­ма ре­а­го­ва­ли кад је бив­ши ауто­бу­ски пре­во­зник по­ве­ћао це­ну кар­те од Ужи­ца до Бе­о­гра­да са 700 на 1.200 ди­на­ра, тра­жи­ли да ре­а­гу­је град­ска власт и це­на се вра­ти, па је на кра­ју сни­же­на са 1.200 на 850 ди­на­ра. У на­шој ак­ци­ји ус­пе­ли смо да осу­је­ти­мо на­ме­ру ужич­ке град­ске упра­ве да дра­стич­но сма­њи број сту­дент­ских сти­пен­ди­ја, из­бо­ри­ли се и за сред­њо­школ­це (ко­ји су од нас тра­жи­ли по­моћ) да за ма­ту­рант­ски плес до­би­ју ма­ји­це... Сло­жни смо у ак­ци­ји, а ин­си­сти­ра­мо да уни­ја оста­не по­ли­тич­ки не­за­ви­сна, без чла­но­ва би­ло ко­је стран­ке. Ан­ке­том смо про­ве­ри­ли рас­по­ло­же­ње на­шег члан­ства за то и знат­на ве­ћи­на је за дис­тан­цу од стра­на­ка. Та­кво функ­ци­о­ни­са­ње мо­же­мо да при­у­шти­мо јер смо као ор­га­ни­за­ци­ја фи­нан­сиј­ски не­за­ви­сни: из­др­жа­ва­мо се ор­га­ни­зо­ва­њем жур­ки у Бе­о­гра­ду и Ужи­цу, од ко­јих део при­хо­да ко­ри­сти­мо за тро­шко­ве ра­да уни­је. Та­ко­ђе, кон­ку­ри­ше­мо и за про­јек­те у ко­ји­ма уче­ству­је­мо. Ми смо са­мо­о­др­жив си­стем – об­ја­шња­ва Ра­до­ван, већ пе­ту го­ди­ну пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Уни­је сту­де­на­та Ужи­ца, с тим што се са­да кад је за­вр­шио сту­ди­је ну­ди ор­га­ни­за­ци­ји да име­ну­ју но­вог пр­вог чо­ве­ка. То, ипак, не иде ла­ко, Но­ва­ко­ви­ћев ауто­ри­тет је по­се­бан. 

Сна­га ужич­ких сту­де­на­та про­чу­ла се и у ин­сти­ту­ци­ја­ма, већ ува­жа­ва­ју ову уни­ју и ње­не зах­те­ве. Ре­че нам наш са­го­вор­ник да, ко­ли­ко зна, ова­квих ор­га­ни­за­ци­ја има још по­не­где у Ср­би­ји.

– Чуо сам за слич­ну у Вр­шцу, а и Ча­ча­ни су не­дав­но осно­ва­ли сво­ју сту­дент­ску уни­ју, са­ве­то­ва­ли смо их шта да пре­ду­зму. Све с ци­љем да се мла­дим љу­ди­ма, ко­ји су углав­ном дру­штве­но не­ан­га­жо­ва­ни, вра­ти ве­ра да мо­гу да ути­чу на до­но­ше­ње од­лу­ка – ка­же за наш лист Ра­до­ван Но­ва­ко­вић.