Средоје пркоси Земљиној тежи

Горњи Милановац – Док је оџака, биће и оџачара. Овај младима непривлачан занат, упркос свему, опстаје, често захваљујући једном једином оџачару у читавом насељу. У Горњем Милановцу, тај „чувар ватре” старог заната је Средоје Давидов: ни околна села и варошице немају мајстора за димњаке, па Средоје има пуне руке посла. Њему је 62. година, а не зна се ко ће после њега чистити оџаке и доносити другима срећу, што је древно веровање које се односи на сусрет са оџачаром.

– Било је младића који су почињали да уз мене уче занат, али кад се нађу на висини, на средини стрмог крова, напуне гаће. Двојицу сам морао готово да снесем на земљу, дрхтали су ко пихтије. А гледај мене: верем се попут веверице, стојим на оџаку као рода, мене Земљина тежа не привлачи – хвали се омалени Средоје, који, док нам ово прича, истовремено чисти димњак на крову једне од милановачких кућа.

Средоје Давидов је рођен у Српској Црњи, али није волео банатску равницу, па је још као младић дошао у шумадијска брда. И она су му, каже у шали, била ниска, па је почео да се пење на кровове! То чини више од две деценије. Чистио је оџаке свуда и свакоме, звали су га и у поноћ да чисти запушена грла димњака, јер је „чељад хтела да се подави од дима“.

– Зато, кад идем улицом, сви ме заустављају: полицајци, ватрогасци, попови, домаћице... И директори и доктори успоре аутомобиле да би ме поздравили. А то човеку годи. И сви воле да ме сусретну, кажу да им доносим срећу – говори Средоје, па наводи два случаја као потврду својих речи:

– Дођем да очистим оџак код неког Крлета, звоним на вратима, а његова госпођа једном руком ми отвара, а другом држи слушалицу телефона и разговара са неким. Само што сам прекорачио праг, она баци слушалицу, загрли ме и пољуби у образ: „Донео си ми срећу, управо сам освојила 86.000 на квизу!“. Други пут, у кафани у Невадама, двојица играју карте у паре. Једном никако не иде од руке, али кад сам ја померио своју столицу и стао да кибицујем његову карту, срећа се окренула и човек је почео да превлачи новац на своју страну стола!

Средоје каже да ни сам не зна на колико се кровова попео, кроз колико је оџака провукао своју металну четку налик јежу, али да та бројка сигурно није мања од неколико хиљада. Да би оџаци почели да „вуку“ дим, морао је из њих, осим чађи, свашта још да вади: флаше, пегле, зупчанике, чункове, секире, трнокопе, крупно бетонско грумење..

– Вадио сам живе и мртве чавке и совуљаге, из једног сам извукао новчаник, нажалост, празан. У народу постоји веровање да у оџацима станују ђаволи. Не верујем у то, али ако су и били у онима које сам чистио, сигурно сам и њих избацио – уверен је Средоје.

Оџачарство је тежак, прљав и опасан посао. Најгоре је кад има на крову снега или леда. Ипак, Средоју се није десило да се, ходајући по крововима, оклизне и повреди. Ипак, једном се јесте оклизнуо са ивице крова, и то властите куће, пао и прошао само са повредом аркаде изнад десног ока.

– Тог дана нисам био оџачар, нисам чистио димњак, него сам поправљао цреп, а само оџачаре срећа прати – образлаже једину незгоду на крову.