Скривано лице Херберта фон Карајана

Јубиларно светковање широм Немачке поводом 100 година од рођења Херберта фон Карајана, који је величан као „диригент столећа”, „бесмртни маестро, мађионичар за пултом” допуњене су, тек полугласно, откривањем и његовог другог лица. То лице је откриоОливер Ратколб, професор историје на универзитету у Бечу.

Херберт фон Карајан се добровољно учланио у нацистичку странку НСРПН чак два пута. Најпре у априлу 1933. године, само два месеца после Хитлеровог доласка на власт, али не у Немачкој, него у завичајном Салцбургу, где је рођен као аустријски држављанин 1908. године. Међутим, пошто је Долфусова Аустрија тадабила неутрална, а нацистичка странка забрањена, он је као илегални нациста био непожељан диригент у Бечу. Стога се преселио у Немачку, и у Улму 1. маја 1933. други пут се пријавио у НСРПН. У томграду у провинцији радио је као диригент до 1935. године. Признао је доцније да се добровољно учланио у НСРПН да би се докопао угледнијег положаја диригента у Ахену, спреман да то оствари по сваку цену – чак и убиством. Ангажовао се и надаље, па је 1939. коначно добио жељену чланску карту нацистичке странке и диригентски положај у Ахену, a затим и у Берлину.

Професор Оливер Ратколб, предавач савремене историје на универзитету у Бечу и сарадник Лудвиг–Болцман института за европску историју дуго је истраживао скривену страну Карајанове каријере и недавно обелоданио у Минхену. Током целог рата, све до краја 1944, Карајан је дириговао у Берлину, државној Опери као асистент чувеног Вилхелма Фуртвенглера, који је био Хитлеров миљеник. Карајан је, пак, уживао подршку Хитлеровог заменика Геринга, као и шефа нацистичке пропаганде Гебелса, који га је чак избавио од једног неугодног саслушавања.

Хитлер је запажао Карајана мада му се није допало што овај каткад диригује не гледајући партитуру. Ипак, Карајан је удостојен да током рата диригује 1941. у окупираном Паризу, Данској и другим окупираним европским земљама.

Напредовање у каријери олакшавао му је Рудолф Ведер, ађутант SS команданта Хајнриха Химлера, па се учврстио као диригент у Берлину. Посебно му је стало да истисне главног диригента Фуртвенглера и заузме његов положај. Успео је то тек 1955. године.

Закаснели биографи обелоданили су када је Карајан брзо раскинуо брак са Аном Маријом Гитерман јер је она имала 25 одсто јеврејске крви (прадеда је био Јеврејин). Када је Карајан због „четвртине Јеврејке” доспео на саслушања 1943. пред Музичким судом Рајха, нацистички шефови су заташкали и обуставили поступак.

Иако у сенци Фуртвенглера, који се боље прилагодио Хитлеру, Карајан је до пред крај рата успешно напредовао, дириговао по окупираним земљама и при том је сваки концерт почињао нацистичком „Хорст Весел корачницом”. У критичној 1944. ратној години Карајан је уживао подршку Гебелсовог министарства пропаганде, а министар наоружања Алберт Шпер га је доцније у „Дневнику из Шпандау затвора” описивао као особу која привлачи Хитлерово интересовање.

Последњи пут у полуразореном Берлину Карајан је дириговао у Државној филхармонији фебруара 1945, затим је умакао у Минхен, па у Трст, окренуо леђа немачком Рајху и вратио у аустријски завичај. Дуго се скривао у Тиролским Алпима, у Сент Антону крај Арлберга, па се докопао родног Салцбурга, где је инсцениран поступак денацификације, без икакве пресуде јер су документи заташкани. Уз благонаклоност савезничких и аустријских чиновника конструисано је „друго чудо Карајан”, констатује његов биограф професор Ратколб. Отворен је пут за поновни успон. Карајан је 1954. преузео Берлинску филхармонију, постао шеф фестивала у Салцбургу, а 1982. проглашен је доживотним диригентом берлинске метрополе. Упорно настојање да се овенча титулом највећег немачког диригента свих времена није успело. Забележен је као аустријски држављанин који се, као и Адолф Хитлер, преметнуо у највећег Немца. До краја живота, до 1989. године, Карајан је остао у сеоцету Анифу надомак родног Салцбурга. Откриће његове дуго прећуткиване нацистичке каријере обелодањено је сада у Бечу.