У земљи лоше испричаних бајки

Сви су ваши филмови прилично мрачни, јесте ли и лично такви?

Не, напротив, сасвим супротно! Сви знају да сам у личном животу веома срећна и весела особа. Зна се и то да је живот комедијаната често пун таме док је живот драмских уметника најчешће пун среће и весeља. То је та контрадикција, која у стварном животу стварно постоји. Кроз све моје филмове покушавам да истражујем људску трагедију кроз многе елементе – друштвене, политичке, понекад личне. Иако живим у веома сунчаној земљи тренутно не видим пуно светла, јер нас је ситуација са кризом у Грчкој довела у веома мрачну ситуацију. Отуда је и у филму „Линије” много таме.

Мрачне ситуације из стварног живота сада „хватате” кроз седам различитих, а међусобно ипак повезаних прича?

Да, другачије нисам могао, јер своју земљу видим у тами свих ових седам-осам година жестоке кризе. Та криза није само финансијске природе, већ се огледа и у кризи у људским срцима и у људској души, а то је најтежи део, јер је следећи корак депресија. Мишљења сам да је наше друштво претходних деценија живело испод облака среће и благостања. Изненада смо схватили да је све то била лажна прича, лоша бајка, а када смо се пробудили затекли смо себе веома сиромашним. И заиста се чини као комична драма онај дан када је тадашњи премијер Папандреу, на једном малом и лепом егејском острву, изјавио ону чувену: „Грци, ми смо уништени”. Каква контрaдикторност између лепоте и реалности Грчке!

Обе те стране ваше лепе зeмље „насликали” сте у магично-реалистичком филму показујући да део кривице за све што вам се догађа сносе и сами Грци?

Грци јесу жртве, али су истовремено и кривци, јер сви смо одговорни за то што нам се догађа у земљи. Наравно, наша кривица није на истом нивоу као што је кривица самих политичара, али она постоји. То се у филму види на примеру лика Ане, високопозициониране службенице у међународној компанији која је немилосрдно отпуштала људе, па и сама постала жртва тог система. Или, лик полицајца који више не може да туче протестанте по улицама и зато га отпуштају. Примера тог дуализма „жртва- кривац” унутар мојих филмских ликова има у „Линијама” много.

Прича о полицајцу названа „Улице” једна од најемотивнијих у филму, уз причу „Бетмен” у којој сте показали и утицај такозване западне цивилизације на оно што се догађа у Грчкој?

„Бетмен” у мом филму је модерна бајка о деди који покушава да умири свог унука, са којим живи на улици у веома лошим условима. С друге стране то је приказивање контрадикција између митова западне цивилизације и уништавајућег сиромаштва грчких људи. Запад вам нуди мит о суперхероју, а са друге стране не нуди вам ништа од чега бисте могли да живите. Деда измишља приче о Бетмену како би свом унуку некако улио снагу да преживи још једну тешку ноћ.

Ова је прича можда и најтрагичнија у филму?

Можда зато што са једне стране имате старца који је близу смрти, а са друге невино дете. Оно што недостаје јесу дечакови родитељи, дакле та генерација која је у средини. Управо је та, средишња генерација, највећа жртва грчке кризе. Генерација која се налази у продуктивном напону је нестала са сцене.

У причи „Фарма” ваш јунак приноси себе као жртву мигрантима у Грчкој ?

Фармер је типични јунак античке драме. Он је узео новац од Европске уније, потписао уговор, али није прочитао оно што пише малим словима. Нити је он знао одакле новац долази нити је знао зашто га је потрошио, а сада то треба да се врати. И стигао је европски булдожер да сравни фарму, његову дедовину која је генерацијама и генерацијама припадала његовој породици. Дао је, а да га нису питали, своју земљу придошлицама. Фармер на крају приноси себе као жртву мигрантима.

Много је симбола у филму. Шта симболизује појава прелепог јелена у тренуцима док грчки неонацисти окупирају град?

Када се све сруши, када се политички систем уништи, онда вукови из шуме стигну на улице и једино лепота може да их заустави. Тај прелепи јелен у финалу и јесте то једино светло које нудим.

Чуда нису доступна

Све ликове повезује телефонски оператор центра за хитну психијатријску помоћ, којем сте наменили улогу бога што је од Грка дигао руке?

Да, бог је „мртав”, он не може дати решења за ситуацију у којој су се људи нашли. Он позиве свих мојих јунака скупља као молитве, али не може ништа да учини до да прикупи сву њихову негативну енергију и да оде. Јасна је, дакле, порука ових сцена: не можемо очекивати помоћ од других, треба да узмемо ствари у своје руке. Уђимо у своје мисли и своју душу да схватимо шта се заиста дешава. Верујмо у бога, али не очекујмо од њега чуда, као што не треба да очекујемо чуда ни од политичких лидера.