Берлускони трчи почасни круг

Све у Италији мирише на ’93-’94, али уместо ветра промена који је тада најављиван на рушевинама Прве италијанске републике, на умору Друге републике се осећа само мирис политичког нафталина – сакоа са дуплим редом копчања. Сако који је Силвио поново обукао уз беспрекорно небескоплаву кошуљу и тачкасте кравате, као униформу и поруку да је спреман за још један, последњи, изборни бој.

Изборна обећања су пресликана од пре 20 и кусур година: минималне пензије од 1000 евра(онда је било милион лира), укидање годишње таксе на аутомобиле и прву кућу, и, наравно, једна пореска стопа за све. И овога пута Берлускони има мисију. У последњој деценији, претходног века, бранио је Италију од комуниста, данас је штити од популиста. А у ствари брани своју пословну империју и имовину своје многобројне деце и унучића. Бројеви су неумољиви. Сваки пут кад је Берлускони на власти вредност његових компанија расте, кад год је далеко од центара моћи оне не само да иду у минус већ се и љуљају.

Одело са дворедним копчањем

Берлускони је ушао у политику пре готово две и по деценије да би заштитио своје пословне интересе пошто је његов политички ментор Бетино Кракси побегао у Тунис. У судару са својим историјским ривалом, бизнисменом Карлом Де Бенедетијем, сивом еминенцијом италијанског левог центра, Берлускони није имао други избор него да уђе у политичку арену како би његова пословна империја опстала и ширила се. И последњи Силвијев трзај више је очајнички потез остарелог патријарха да спаси породични бизнис него што је најава политичке ренесансе.

Ко је био сведок великих Берлусконијевих победа, не може да се отме утиску носталгије, меланхолије, као да присуствује репризама чији се сценарио базира на сећањима ветерана. О томе сведочи и извирање на површину тзв. антиберлусконизма. Случајно или не, са повратком бившег премијера у политички живот, поново су кренуле судске истраге око његових наводних веза са мафијом, чак се иде дотле да се Берлускони сумњичи да је наручио убиство јавних тужилаца Ђованија Фалконеа и Паола Борселина. Медији у власништву фамилије Де Бенедети су поново кренули у кампању против Берлусконија. Али, као што је берлусконизам бледа сенка самог себе, тако ни антиберлусконизам нема снагу и одјек какав је имао до пре пар година.

Сезона у којој је Силвио Берлускони доминирао на политичкој сцени Италије неповратно је завршена. Греше много више они који у овој „лабудовој песми” некадашњег витеза рада виде велики повратак Берлусконија него они који су га већ политички сахранили. Захваљујући тешко поновљивом стицају околности, Берлускони још увек има улогу да одигра у италијанској политици, али то није ни изблизу главна рола какву је играо у прве две деценије Друге италијанске републике.

Ендемска криза Демократске партије, пад популарности Матеа Ренција, множење патуљастих политичких субјеката на левици, популистички Покрет пет звезда и његови катастрофални резултати у вођењу градова и општина, кокетирање Лиге Матеа Салвинија и Италијанске браће Ђорђе Мелони са екстремном десницом, реална могућност да Италија постане нестабилна земља у којој нема већине за састав владе, омогућили су Берлусконију да представи себе као чувара европске, умерене, пристојне Италије.

Подршка Ангеле Меркел

Штавише, Берлусконију је подршка стигла и од Ангеле Меркел и водећих лидера Европске народне партије јер је и њима јасно да је Силвио, уз све своје мане, ипак проевропски настројен и одговоран политичар. Како год да окренете, захваљујући изборном закону, Берлускони је брана и за популисте на десници и за антисистемски и авантуристички покрет Бепеа Грила. Па се нико неће превише узбудити ако нови састав парламента и влада усвоје неки закон у корист Берлусконијевих компанија.

Бивши италијански премијер нема више снагу и ауторитет да води десни центар. Његова додатна вредност не произилази из његовог лидерства већ из капацитета да обједини све снаге десног центра у изборну коалицију. Нико други не може то да уради осим Берлусконија. Уз то, само натпис „Берлускони председник” на изборном материјалу у кампањи вреди најмање два и по милиона гласова, односно седам одсто гласова. Другим речима, Берлускони јесте додатна вредност десног центра али је и његов лимит, може да га обједини али не може да га води. Са њим нема будућности, али без њега нема садашњости за десни центар.

Претходно речено није добра вест ни за Италију, ни за ЕУ, јер је Берлускони у рукама четири особе, односно, новог магичног круга који не улива поверење. Реч је о најстаријој кћерци Марини, вереници Франчески, дугогодишњем адвокату Николи Гединију и политичкој секретарици Личи Ронцули, која је својих 15 минута славе имала када је у Европском парламенту демонстративно дојила бебу. Нико од њих нема квалитете за политичког лидера и своју моћ црпи искључиво из Берлусконијевог имена.

Марина је свакако далеко способнија од Берлусконијевог сина Пјер Силвија (што уопште није тешко), али није успела да изађе из сенке свог оца; Франческа је стармала нереализована телевизијска шоугерла; Гедини је медиокритет који није остварио ниједну важну победу у својој професионалној и политичкој каријери; Ронцулијева није успела да потврди ни свој мандат у Европском парламенту.

Њима треба додати и армију остарелих политичара и ловаца у мутном који су у последњих 20 година живели паразитски на Берлусконијев рачун и сада се хватају као дављеници за последњу сламку спаса да окрену још један круг, још пет година удобног, безбрижног и богатог живота. Тешко је наћи сличан пример у другим демократским државама тако бројне и тако изразито паразитске екипе која се шлепала тако дуго на леђима једног политичког лидера. Чак и да Берлускони хоће да оде у политичку пензију, довољно има оних у његовој породици и окружењу који му то не би дозволили. Ко би рекао да ће се њима придружити и Ангела Меркел.