Berluskoni trči počasni krug

Sve u Italiji miriše na ’93-’94, ali umesto vetra promena koji je tada najavljivan na ruševinama Prve italijanske republike, na umoru Druge republike se oseća samo miris političkog naftalina – sakoa sa duplim redom kopčanja. Sako koji je Silvio ponovo obukao uz besprekorno nebeskoplavu košulju i tačkaste kravate, kao uniformu i poruku da je spreman za još jedan, poslednji, izborni boj.

Izborna obećanja su preslikana od pre 20 i kusur godina: minimalne penzije od 1000 evra(onda je bilo milion lira), ukidanje godišnje takse na automobile i prvu kuću, i, naravno, jedna poreska stopa za sve. I ovoga puta Berluskoni ima misiju. U poslednjoj deceniji, prethodnog veka, branio je Italiju od komunista, danas je štiti od populista. A u stvari brani svoju poslovnu imperiju i imovinu svoje mnogobrojne dece i unučića. Brojevi su neumoljivi. Svaki put kad je Berluskoni na vlasti vrednost njegovih kompanija raste, kad god je daleko od centara moći one ne samo da idu u minus već se i ljuljaju.

Odelo sa dvorednim kopčanjem

Berluskoni je ušao u politiku pre gotovo dve i po decenije da bi zaštitio svoje poslovne interese pošto je njegov politički mentor Betino Kraksi pobegao u Tunis. U sudaru sa svojim istorijskim rivalom, biznismenom Karlom De Benedetijem, sivom eminencijom italijanskog levog centra, Berluskoni nije imao drugi izbor nego da uđe u političku arenu kako bi njegova poslovna imperija opstala i širila se. I poslednji Silvijev trzaj više je očajnički potez ostarelog patrijarha da spasi porodični biznis nego što je najava političke renesanse.

Ko je bio svedok velikih Berluskonijevih pobeda, ne može da se otme utisku nostalgije, melanholije, kao da prisustvuje reprizama čiji se scenario bazira na sećanjima veterana. O tome svedoči i izviranje na površinu tzv. antiberluskonizma. Slučajno ili ne, sa povratkom bivšeg premijera u politički život, ponovo su krenule sudske istrage oko njegovih navodnih veza sa mafijom, čak se ide dotle da se Berluskoni sumnjiči da je naručio ubistvo javnih tužilaca Đovanija Falkonea i Paola Borselina. Mediji u vlasništvu familije De Benedeti su ponovo krenuli u kampanju protiv Berluskonija. Ali, kao što je berluskonizam bleda senka samog sebe, tako ni antiberluskonizam nema snagu i odjek kakav je imao do pre par godina.

Sezona u kojoj je Silvio Berluskoni dominirao na političkoj sceni Italije nepovratno je završena. Greše mnogo više oni koji u ovoj „labudovoj pesmi” nekadašnjeg viteza rada vide veliki povratak Berluskonija nego oni koji su ga već politički sahranili. Zahvaljujući teško ponovljivom sticaju okolnosti, Berluskoni još uvek ima ulogu da odigra u italijanskoj politici, ali to nije ni izblizu glavna rola kakvu je igrao u prve dve decenije Druge italijanske republike.

Endemska kriza Demokratske partije, pad popularnosti Matea Rencija, množenje patuljastih političkih subjekata na levici, populistički Pokret pet zvezda i njegovi katastrofalni rezultati u vođenju gradova i opština, koketiranje Lige Matea Salvinija i Italijanske braće Đorđe Meloni sa ekstremnom desnicom, realna mogućnost da Italija postane nestabilna zemlja u kojoj nema većine za sastav vlade, omogućili su Berluskoniju da predstavi sebe kao čuvara evropske, umerene, pristojne Italije.

Podrška Angele Merkel

Štaviše, Berluskoniju je podrška stigla i od Angele Merkel i vodećih lidera Evropske narodne partije jer je i njima jasno da je Silvio, uz sve svoje mane, ipak proevropski nastrojen i odgovoran političar. Kako god da okrenete, zahvaljujući izbornom zakonu, Berluskoni je brana i za populiste na desnici i za antisistemski i avanturistički pokret Bepea Grila. Pa se niko neće previše uzbuditi ako novi sastav parlamenta i vlada usvoje neki zakon u korist Berluskonijevih kompanija.

Bivši italijanski premijer nema više snagu i autoritet da vodi desni centar. Njegova dodatna vrednost ne proizilazi iz njegovog liderstva već iz kapaciteta da objedini sve snage desnog centra u izbornu koaliciju. Niko drugi ne može to da uradi osim Berluskonija. Uz to, samo natpis „Berluskoni predsednik” na izbornom materijalu u kampanji vredi najmanje dva i po miliona glasova, odnosno sedam odsto glasova. Drugim rečima, Berluskoni jeste dodatna vrednost desnog centra ali je i njegov limit, može da ga objedini ali ne može da ga vodi. Sa njim nema budućnosti, ali bez njega nema sadašnjosti za desni centar.

Prethodno rečeno nije dobra vest ni za Italiju, ni za EU, jer je Berluskoni u rukama četiri osobe, odnosno, novog magičnog kruga koji ne uliva poverenje. Reč je o najstarijoj kćerci Marini, verenici Frančeski, dugogodišnjem advokatu Nikoli Gediniju i političkoj sekretarici Liči Ronculi, koja je svojih 15 minuta slave imala kada je u Evropskom parlamentu demonstrativno dojila bebu. Niko od njih nema kvalitete za političkog lidera i svoju moć crpi isključivo iz Berluskonijevog imena.

Marina je svakako daleko sposobnija od Berluskonijevog sina Pjer Silvija (što uopšte nije teško), ali nije uspela da izađe iz senke svog oca; Frančeska je starmala nerealizovana televizijska šougerla; Gedini je mediokritet koji nije ostvario nijednu važnu pobedu u svojoj profesionalnoj i političkoj karijeri; Ronculijeva nije uspela da potvrdi ni svoj mandat u Evropskom parlamentu.

Njima treba dodati i armiju ostarelih političara i lovaca u mutnom koji su u poslednjih 20 godina živeli parazitski na Berluskonijev račun i sada se hvataju kao davljenici za poslednju slamku spasa da okrenu još jedan krug, još pet godina udobnog, bezbrižnog i bogatog života. Teško je naći sličan primer u drugim demokratskim državama tako brojne i tako izrazito parazitske ekipe koja se šlepala tako dugo na leđima jednog političkog lidera. Čak i da Berluskoni hoće da ode u političku penziju, dovoljno ima onih u njegovoj porodici i okruženju koji mu to ne bi dozvolili. Ko bi rekao da će se njima pridružiti i Angela Merkel.