Сто евра за литар крви

Запослени у институту су тражили да ова цена буде повећана. С новцем који добијају од државе тешко успевају да плате скупе анализе, материјале и плате. На плате, кажу, одлази најмањи део новца. Реч је о здравственој установи која је индиректни корисник буџета. Плате 360 запослених и остали новац који добијају од Републичког фонда здравственог осигурања морају бити оправдани бројем прикупљених јединица крви и пружених услуга.

– Цена крви утврђена је Правилником о утврђивању цена и накнадама за обраду крви и компоненти крви намењених трансфузији. Ми не продајемо крв већ је прикупљамо, прерађујемо и снабдевамо болнице овом драгоценом течношћу. Од сваке јединице крви одвајају се еритроцити, крвне плочице и крвна плазма. Сва три ова продукта чувају се у различитим условима. Како би крв била примењена на пацијенту, пре саме трансфузије морају да се ураде тестови о подударности. То све кошта – објашњава др Оливера Савић, помоћник директора за медицинске послове Института за трансфузију крви Србије.

Крв се највише користи у београдском Ургентном центру, али и у свим осталим болницама у оквиру Клиничког центра Србије. Такође, велики део резерви крви одлази у клиничко- болничке центре „Звездара”, „Драгиша Мишовић”, „Бежанијска коса” , као и у Земунску болницу, Институт за мајку и дете, Сокобањску, Тиршову...

Веома мала количина крви, свега 3,4 одсто од укупних прикупљених  резерви испоручено је приватним здравственим установама ове године.

Свака здравствена установа, приватна или државна, приликом регистрације мора да потпише уговор са Институтом за трансфузију крви Србије или надлежном трансфузиолошком службом.

Државне болнице којима је крв неопходна наручују и добијају ову драгоцену течност, а тек после тога им РФЗО уплаћује новац за достављену крв. На крају месеца болнице би требало тај новац да  пребаце на рачун института. Када су у питању приватне клинике, они коришћење крви наплаћују од пацијената, а строго је забрањено да пацијентима наплаћују вишу цену крви од оне коју је утврдила држава.

–У приватном сектору готово је занемарљива потрошња крви јер се у овим установама обављају једноставнији хируршки захвати. Али број приватних здравствених установа све је већи, па је ове године три пута порасла потрошња крви у приватном сектору. Прошле године смо приватним установама допремили само једна одсто наших укупних крвих резерви – каже др Савић.

Болнице у унутрашњости углавном имају своја одељења за трансфузију у којима прикупљају и обрађују крв, али нов законом о трансфузији донеће промене. У Србији ће бити организована само четири велика центра за прикупљање и тестирање крви који ће имати своје зоне одговорности и снабдеваће болнице овом драгоценом течношћу.

Обезбеђене петодневне резерве крви

У Институту за трансфузију крви Србије кажу да им је ових дана мирна глава. Обезбедили су петодневне резерве крви и могу да одговоре на редовне потребе свих здравствених установа које им се обраћају.  Да би се то постигло неопходно је да сваког дана око 300 особа даје крв. Није лако постићи тај континуитет, али наши грађани имају развијену свест о значају овог хуманог геста.  Србија је трећа земља у региону по броју грађана који дају крв, а у свету се налази на 38. месту.

Око 3,4 одсто становништва налази се на списку добровољних давалаца крви.

Институт за трансфузију крви Србије сваке године прикупи око 65.000 јединица крви, а из других центара преузме око 15.000. Др Оливера Савић, помоћник директора Института за трансфузију, каже да многе развијене земље имају мањи број добровољних давалаца.

Како објашњава, сасвим је сигурно да наша држава никада неће почети да плаћа даваоце крви јер ове лоше „навике” покушавају да се ослободе многе земље.

– У Немачкој и у Америци и даље није у потпуности избачено плаћање даваоцима крви. У Грузији 90 одсто давалаца добија новац за тај гест. Плаћање доводи до тога да крв дају они којима  је неопходан новац.  Тако се смањује и квалитет добијене крви. Проблеми су настали како је растао број оболелих од АИДС-а и хепатитиса Ц. Али сада је овим државама веома тешко да подстакну људе да дођу и добровољно дају крв – објашњава др Савић.   

Добровољни даваоци не желе новац

Стеван Пожега, председник Удружења добровољних давалаца крви,

наглашава да добровољни даваоци крви не траже новац јер дају крв искључиво из хуманих разлога. Ипак, наш саговорник наглашава, нико не би смео да зарађује на основу њихове крви. Ни државне, ни приватне клинике.

– Када пацијентима дају крв у приватној клиници услугу трансфузије му наплаћују шеснаест хиљада динара. То је недопустиво и скандалозно из нашег угла. Држава би озбиљно требало да се позабави овом проблематиком – наглашава наш саговорник уз напомену да су ово удружење има сазнања да држава заправо плаћа све трошкове рада Института за трансфузију. Он је позвао Министарство здравља да се огласи овим поводом и да објасни какав је начин финансирања и пословање Института за трансфузију.