УЗРОК СМРТИ

На Повлену седи Душан Михајловић и вероватно пише наставак својих експресија о „маглама и видицима”. Може бити да ће стваралац у наставку свог противречног мемоарског подухвата рећи још нешто о Славку Ћурувији.

Сваког априла, а ваљало би и много чешће, неко се сети Дулета из Ваљева, министра полиције у две демократске владе. Човек је политички преживео све режиме, а полицијски све мистерије. Био је потпуно недокучив и кад је ћутао, а нарочито кад је говорио. Али, лозинка његовог опстанка садржана је ваљда у реченици изговореној у последњој трећини мандата: „Знам ко је убио Ћурувију, али не смем да кажем!”

Шта је изазвало тако силно осећање угрожености код ондашњег министра Михајловића. Ако се човек на том положају препао нечега из таме, шта да раде обични мученици!

Зашто је онда Дуле са Повлена изрекао ту провокативну тврдњу. Ако се бојао да објасни све, зашто се хвалио да зна само нешто? Зашто се и коме жалио да не сме да каже то што је најважније? Свеједно шта га је подстакло а шта пресекло, он је бар нешто изустио сасвим јасно: то је било убиство у слободној организацији једне политичке, дворске клике.

Све остало је сачувао за себе, осим искреног страха. Михајловић зна да у Србији још слободно раде трудбеници из делотворне фирме која се зове политичка полиција. Јесу ли они остали из прошлих времена, или им годе и ова, још се поуздано не зна. Али, све гарнитуре после Милошевића показале су сагласност бар у једној ствари: убиство новинара у Србији није кажњиво.

Ова тврдња може се доказивати на више начина. Али један модел је необорив: нико није одговарао за Даду Вујасиновић, Милана Пантића и Славка Ћурувију. Нигде нема бомбаша који је убацивао кашикаре у стан Дејана Анастасијевића. Порука власти јесте злокобна, али сасвим јасна: у таквим делатностима за нападаче нема ризика.

Рецимо да је Ћурувију убила моћна и незадовољна фамилија, на челу са немилосрдном српском Леди Магбет. Сви трагови воде до креветске коалиције и њене свемоћи, до епигона брачног пара и њихових сурових преторијанаца. Ако је „служба” чувала ауторитет вожда док је био у седлу, шта се догодило касније? Да ли је „нова гарнитура” остала под контролом исте групације, задужене да систем преживи и кад глава падне?

Да није тако, зар би другарица Марковић тако једноставно отишла из државе, и оптужена само за стан „који је доделила дадиљи свога унука!”

Рецимо да је Даду Вујасиновић убила „патриотско”–разбојничка група преторијанаца, пљачкаша гробова, свињских торова и беле технике, о којима је она писала без уздржавања. Ти људи су касније постали трговци нафтом, муницијом и родољубљем, прави критеријуми српства и отаџбине.

Рецимо да је Милана Пантића подмукло убио локални политички бос, у исто време „противречни бизнисмен”, човек на вечној граници између љубави према завичају, својој верзији истине и туђем новцу.

На новинара „Времена” бомбу је бацио изасланик љутог неистомишљеника из сфере једине истине, неухватљив за јавну и тајну полицију, сигуран да без ризика сме да понавља своју операцију коначног ућуткивања.

Ако су српска полиција и правосуђе толико немоћни пред злочином над новинарима, судови ревносно пресуђују мишљењу. Многе запажене физиономије из прошлости, пред којима није било заштите, свакодневно туже новинаре „за претрпљени душевни бол”.

Судије углавном имају саосећања за такву врсту патњи јер слабо разумеју шта је то слобода мишљења, јер их никаква лустрација „не качи” и немилице ударају новинаре по џепу. Наравно, овде не стоји теза да су новинари „цвећке”, има међу њима дегутантних екстрема, али судови у Србији јесу продужена рука извршне власти у зауздавању медија.

Нерешена убиства су застрашујући прилог таквом тренду. Део извршне власти се медијима бави као нужним злом, можда злоћудном сметњом коју вреди и уклонити. „Много питате!”, каже Велимир Илић једном новинару.

Та љутита примедба резултат је примитивне феудализације власти, припрости покушај поделе надлежности: новинари не морају да знају све, не смеју да питају шта им падне на памет. Власт није од народа, него од господара, ма како (газда) у таквој подели био достојан подсмеха и сажаљења.

Одатле долазе идеје о обрачуну са неподношљивим јавним ставом, па, на пример, и делегирање ударних група „наше дивне патриотске младежи” за спаљивање Б 92. Елиминације новинара само су коначни налози: то су симболичка убиства мишљења, обрачун наручиоца са својом непостојећом савешћу.

Чување убица новинара на слободи подмукло је средство олигархија за одржавање страха. Новинар који само због тога заћути, ионако је мртав.