Венац од трња за Данила Киша

Књига „Венац од трња за Данила Киша” из пера др Миливоја Павловића представљена је пред многобројном публиком у Француском институту. На промоцији са аутором учествовали су академик Љубиша Ракић, песник Божидар Шујица и Јелена Триван, директорка „Службеног гласника” који је и издавач овог дела. Кишова биографија, за коју се сматра да је до сада најпотпунија, објављена је на 543 стране поводом осамдесет година од рођења и четврт века од смрти великог писца.

Миливоје Павловић поверио је да је књига настала из новинарства, јер када је први пут срео Киша био је на новинарском, а не на књижевном задатку.

– Ја јесам, као и Киш, студирао књижевност, али нисам био ни његов друг са студија, ни земљак, ни рођак, ни пријатељ. Моја генерација стигла је на студије петнаестак година касније. Киш је већ тада био писац на гласу – присетио је аутор. Као млади новинар НИН-а, Павловић је добио задатак да ради интервју са Кишом, када је његов „Пешчаник” проглашен за роман године победивши јаке кандидате, међу њима и Александра Тишму.

Киш је био задовољан интервјуом, који је Павловић радио ненадано, мењајући колегу. То му је отворило врата у Данилово друштво, па су се осим у Београду сретали и на Цетињу, у Дубровнику, Паризу...

– Допустио је да завирим у његову књижевну радионицу, да листам његове папире и књиге, и да се уверим какав је велики радник за писаћим столом био – испричао је Павловић. Све што је брижљиво сабирао и чувао о Данилу Кишу Миливоје је пренео међу корице књиге и читаоцима ставио на увид мање позната или сасвим непозната документа. Пошло му је за руком да Кишову биографију поткрепи документима од рођења до смрти. Или, како сам аутор вели, нешто пре рођења, од првих сусрета и венчања његових родитеља, и доста тога после смрти.

Међу бројним фрагментима у овој књизи налази се више Кишових исказа о томе како су невоље утицале на његову литературу, односно нека врста аргумената у прилог тези да се из те биографије може јасније сагледати духовни, психолошки, друштвени и историјски контекст у коме дело настаје.

– Киш није крио да његова књижевна опсесија злом и тескобом јединке у судару с различитим идеологизованим замислима потиче из његовог и искуства његове породице – казао је Павловић и цитирао оно што му је Киш признао: „Ја сам зло осетио на својој кожи”, спомињући да је чудом преживео масакр Срба и Јевреја у Новом Саду, у јануару 1942. године, а потом био избеглица у очевом завичају, у Мађарској, видео логоре из којих се његов отац није вратио, па је био и избеглица у мајчином завичају на Цетињу и стално се селио из малог у још мањи и гори стан. Слушао је приче логораша, проучавао документе о логорском животу, из многих књижевних полемика излазио са буботкама и умро у туђини у некој врсти добровољног изгнанства. Киш је према сопственој жељи сахрањен у Београду по православним обичајима.

Павловић је подсетио да је Киш био свуда и свачији, те да се за њега данас отимају мађарска, црногорска, француска и јеврејска култура. Али пошто је на сваком месту, па и у Паризу, писао на српском језику и са собом вукао наслеђе и мирисе нашег поднебља, како подсећа Павловић, и оним читаоцима који не познају изворно матерњу мелодију српског језика Киш је најпре и највише наш, српски писац.

– Њему дугујемо захвалност за најизразитије продоре наше књижевне уметности у свет модерних идеја – закључио је писац биографије о Данилу Кишу.