Тајна затворених врата

По­чет­на за­ми­сао је би­ла да се кроз при­чу о ста­ну от­кри­ва суд­би­на зе­мље. Ин­спи­ра­ци­ја ми је био ро­ман То­ма­са Ма­на „Бу­ден­бро­ко­ви”, у ко­ме се кроз не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја јед­не по­ро­ди­це осли­ка­ва исто­ри­ја не­мач­ког дру­штва. Ср­би­јан­ка, ко­ја се у том ста­ну ро­ди­ла и ко­ја је не­ка вр­ста чу­вар­ку­ће, на­мет­ну­ла се као из­бор за про­та­го­ни­сту. Вре­ме­ном је оно о че­му смо раз­го­ва­ра­ле оти­шло у дру­гом прав­цу и пре­тво­ри­ло се у ис­пи­ти­ва­ње ње­них жи­вот­них од­лу­ка. То је и филм о по­де­ла­ма, овај стан је са­мо опи­пљи­ви вид тих по­де­ла... Не знам да ли по­сто­ји дру­штве­ни кон­сен­зус око јед­не ства­ри. Наш стан, кроз жи­вот мо­је ба­ке, па он­да и мо­је мај­ке, био је по­ли­тич­ки са­лон. Ва­жно ми је би­ло да по­ка­жем да су ту за сто­лом нај­бли­жи при­ја­те­љи из де­тињ­ства ко­ји ни­су по­ли­тич­ки исто­ми­шље­ни­ци, ко­ји има­ју опреч­не ста­во­ве али оста­ју при­ја­те­љи, што је у јав­ном про­сто­ру ис­кљу­че­но. 

Из тих ди­ја­ло­га за сто­лом се намећу две ка­рак­те­ри­сти­ке ко­је се мо­гу при­пи­са­ти јед­ном де­лу срп­ске ели­те – жал за Ју­го­сла­ви­јом и при­пи­си­ва­ње кри­ви­це за рас­пад Ју­го­сла­ви­је ре­жи­му Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа… 

То је жал за иде­јом ју­го­сло­вен­ства, у сми­слу иден­ти­те­та, а не жал за ко­му­ни­стич­ком Ју­го­сла­ви­јом, јер су они ан­ти­ко­му­ни­стич­ка по­ро­ди­ца. 

На пи­та­ње ко­је се по­ста­вља у јед­ној сце­ни – да ли би се Сло­ве­ни­ја от­це­пи­ла да ни­је би­ло Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа – је­дан при­ја­тељ за сто­лом, Сло­ве­нац, од­го­ва­ра искре­но да ни­је баш та­ко… Да ли та иде­ја ју­го­сло­вен­ства по­сто­ји још са­мо у гла­ва­ма срп­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца?

Хммм…

Ово је и при­ча о иден­ти­те­ту, од­но­сно о те­шко­ћа­ма да се од­ре­ди­мо шта смо, ко смо. У сце­ни у ко­јој раз­го­ва­ра са слу­жбе­ни­цом ко­ја вр­ши по­пис ста­нов­ни­штва, про­та­го­нист­ки­ња од­би­ја да се из­ја­сни о то­ме ко­је је на­ци­о­нал­но­сти и ко­је је ве­ре. Шта нам то го­во­ри о на­шем иден­ти­те­ту? 

Ње­но од­би­ја­ње да ка­же шта је и ко је до­жи­вља­вам као по­ли­тич­ки гест од­би­ја­ња да уче­ству­је у име­но­ва­њу ства­ри на на­чин ко­ји нас сво­ди на по­ли­тич­ке ка­те­го­ри­је у ко­ји­ма се не пре­по­зна­је­мо. То су ка­те­го­ри­је ко­је су ви­ше по­ли­тич­ки де­фи­ни­са­не не­го де­мо­граф­ски.

Ако јој је не­згод­но да ка­же да је Срп­ки­ња или да је пра­во­слав­не ве­ре, што се ви­ди у сце­на­ма у ко­ји­ма се по­ро­ди­ца оку­пља за пра­во­слав­не пра­зни­ке, ако се од­ри­че тог иден­ти­те­та, то је за­то што ми­сли да је по­ли­тич­ки зло­у­по­тре­бљен?

То мо­ра­те њу да пи­та­те. Сни­ми­ла сам ту сце­ну за­то што она у јед­ном тре­нут­ку ка­же да је схва­ти­ла да се Ју­го­сла­ви­ја рас­па­ла ка­да на по­пи­су ви­ше ни­је по­сто­ја­ла мо­гућ­ност да се де­кла­ри­ше­те као Ју­го­сло­вен. Би­ло ми је ва­жно да на­пра­вим па­ра­ле­лу с да­на­шњи­цом, ка­ко она од­го­ва­ра на то пи­та­ње и шта ка­же же­на ко­ја јој по­ста­вља пи­та­ње.

Ов­да­шња по­ли­тич­ка и ин­те­лек­ту­ал­на ели­та се че­сто од­ре­ђу­је пре­ма то­ме за шта ни­је, али ни­је увек ја­сно за шта је­сте. Мо­жда је то узрок тог по­ра­за о ко­ме го­во­ри про­та­го­нист­ки­ња…

Тај ко­мен­тар је у ве­зи са 5. ок­то­бром. У би­ло ком про­це­су ре­во­лу­ци­је је ја­сни­је де­фи­ни­са­ти про­тив че­га сте не­го за шта сте. Де­мо­крат­ска ре­во­лу­ци­ја је пла­ти­ла це­ну то­га, као што ће пла­ти­ти у Егип­ту или Ту­ни­су, јер про­блем је­сте у то­ме да енер­ги­ју усме­ра­ва­те ка сме­њи­ва­њу јед­ног ре­жи­ма без про­ми­шља­ња да ли де­ли­те исту ви­зи­ју са они­ма са ко­ји­ма на то­ме ра­ди­те. У фил­му се ви­ди да је би­ла све­док те гре­шке.

Јед­на екс­трем­на де­сни­чар­ска ор­га­ни­за­ци­ја сврста­ла ју је међу из­дај­ни­ке, „ср­бо­мр­сце”. Ка­ко вам из­гле­да та по­де­ла на из­дај­ни­ке и па­три­о­те?

То до­жи­вља­вам као ожи­љак на по­ли­тич­ком пеј­за­жу Ср­би­је. Ка­ко ко­ја стра­на до­ђе на власт, по­чи­ње да бри­ше сво­је прет­ход­ни­ке. Сво­јим фил­мо­ви­ма по­ку­ша­вам да са­чу­вам на­сле­ђе. У прет­ход­ном фил­му реч је о не­ста­ја­њу филм­ске исто­ри­је Ју­го­сла­ви­је. Овај филм је сли­ка Ју­го­сла­ви­је ко­ја се за­зи­да­ва за вре­ме ко­му­ни­зма, па се од­зи­да­ва по­сле 5. ок­то­бра. Ка­да одеш на дру­гу стра­ну ста­на ко­ји је био за­тво­рен ви­диш да и та дру­га стра­на има сво­ју при­чу и да на­ша за­јед­нич­ка исто­ри­ја не мо­же да се све­де на жр­тве и осва­ја­че, по­бед­ни­ке и по­ра­же­не. Же­на с дру­ге стра­не, На­да Ла­за­ре­вић, у ис­тој ме­ри је жр­тва исто­ри­је ко­ли­ко и мо­ја по­ро­ди­ца.